Umesto rođendanske čestitke

Niko nikada u novijoj istoriji Srbije nije tako uspešno, sa tako malo sapuna, tečnog ili čvrstog, uspeo da opere ruke od sve one prljavštine koja je godinama bila na tim šakama.

Hoće neko da kaže da nije istina? Ne to da ih je oprao, već da se nakupilo prljavštine. Teško. Prvorođeni može samo na sebe da se ljuti, ni na koga drugog. NJegov život, njegove reči, njegova dela.

Zahvaljujući korona virusu, Srbi su počeli malo ozbiljnije da razmišljaju o sapunu. Prvorođeni, za razliku od njih, pere ruke od trenutka kada je zaspao kao radikal, a probudio se kao naprednjak.

Oprao je taj ruke i od Radovana Karadžića, i Ratka Mladića, kojem je namenio bulevar Dr Zorana Đinđića, i od 100 Muslimana za jednog Srbina, a o liniji Karlovac – Karlobag – Ogulin – Virovitici da i ne govorimo.

Ne znam tačno uz pomoć kojeg je sapuna uspeo da opere tu malu mrlju da je od države dobio stan u jeku krvavih borbi na Kosovu i Metohiji. Ima li uopšte hemijskog sredstva za takvo pranje?

Kada je on u pitanju, ima. Oprao se i od antievropske politike, kao i od antiameričke. Zato što je pametan, a ne čist, poklonio je velike novce Klintonima u jeku njihove borbe sa Donaldom Trampom. Pokušao je da uz svoje ruke opere i kandže Gerharda Šredera i Tonija Blera, ali njih nešto baš i zabole uvo za mišljenje srpskog naroda. Samo se ni dan-danas nije oslobodio zadaha Vojislava Šešelja. I to, ne zato što ne može, već zato što neće.

I tako naš Prvorođeni, uredan i čist, poput bebe pred krštenje, dočekuje svoj 50. rođendan. To je jedan od trenutaka u životu kada ljudi kreću da sumiraju svoje življenje.

Prošao sam to tačno pre dva meseca, znam kako je. Možda je patetično, priznajem, ali tako je. Imao sam ozbiljan razgovor sa sobom tog dana. Nekako sam podvukao crtu gde sam i šta sam.

Danas, pokušavam u smislu urođene srpske voajerske note, da dokučim o čemu bi to Prvorođeni mogao prekosutra, na dan svog rođenja, da priča sa samim sobom na pola veka svog života dok uživa u ukusnim punjenim lignjama koje mu ih je tradicionalno spremila majka.

To bi, pre svega, bio neiskren razgovor, pun laži i izvrtanja činjenica, siguran sam. On je, više puta sam to napisao, čovek koji veruje u sopstvene laži. Balon napumpan od tih laži koji svakoga dana nađe nešto malo prostora da ga još malo dopumpa.

„Ja to rekao, taman posla, to ste izvukli iz konteksta, a Ranko Panić, svi ste protiv mene a ja radim od jutra do sutra, zaspao nisam ovih osam godina da bi svima vama bilo bolje, puteve sam vam sagradio koje ni Tito nije hteo da vam izgradi…“

I naravno, posle tog razgovora opraće ruke, ne zbog korona virusa. Za svaki slučaj.

Nije lako živeti takav život. Koliko god ga ljudi podržalo, takva vrsta patnje, a nije u pitanju ništa drugo do suva patnja, zahteva sve veću i jaču podršku. Bez nje mu nema opstanka, bez nje nije živ, bez nje će zaspati, a ne sme da zaspi. Plaši se realnog života u kojem će se probuditi.

Zamislite da se jednoga dana, stvarno, probudi i da vidi sa Srba nema tamo gde ih je on i politika, koju je suzama na surčinskom aerodromu branio, čuvao i borio se za njih. Kada vidi da se Srbija opredelila za Evropu i pored toga što familija iz Čipuljića otvoreno navija za Moskvu.

Taj košmar kada shvati da su oko njega šoferi kelneri, harmonikaši koji su preko noći postali doktori nauka, ne sme sebi da dozvoli. Mora da nastavi da spava i da pere ruke, jer se savet ne da oprati.

Problem je što kada pere svoje ruke, ta prljavština pada po nama. Mi postajemo nečistiji, podložni raznim virusima i prokletinjama. Ko će nas da opere posle njega? Neko mora sve te grozote da proguta, negde moraju da se učaure. On se njih ratosiljao, dobio je i amin od mnogo bitnijih i važnijih ljudi, nego što smo to mi, obični podanici jedna države.

On će u svoj stvarnom svetu blagostanja, sa svima onima koji živa njegov život, proslaviti svoj 50. rođendan kao krunu svog života. Nalazi se na vrhuncu. Može li bolje, odnosno gore, u zavisnosti kako ko gleda? Pa, naravno da može. Čitava vojska sledbenika, bataljoni naprednih podanika, čete rođenih poslušnika, vodovi miropomazanih privilegovanih prijatelja, pohitaće da mu ispune svaku želju. Zakucaće na svaka vrata u Srbiji ne bi li slavljenik dobio čestitku u vidu podrške. Šta je to 48 odsto, on hoće još više.

A jednog dana kada sve ovo poput mehura sapunice pukne, e tada ne treba zaboraviti sapun. Potpuno svejedno, da li je u tečnom ili čvrstom stanju.

#izVucicemose2022