Vuk Jeremić, Miroslav Aleksić, Vladimir Gajić i Borislav Novaković imali su neposrednu priliku da se uvere u ono o čemu se u u Srbiji sve glasnije govori, a to je da se na čelu naše države, najblaže rečeno, nalazi mentalno nestabilna osoba.
Žao mi je što nisam psihijatar, pa da dam preciznu dijagnozu, ali naš predsednik ima očigledne probleme koji se sve više odražavaju na živote svih nas.
Ničim izazvan, pozvao je da ga prebiju „sva petorica“ što je, moramo svi zajedno da priznamo, užasan nonsens, glupost nemerljivih granica. Da li je to posao predsednika države? On, kukavica kakva je jednom viđena u istoriji Srbije, poziva svoje političke suparnike da ga prebiju, a ne sme na TV duel!!!
Više se plaši da se nađe pred kamerama sa jednim opozicionim prvakom, nego da se pobije sa njih petoro. Baš neki hrabar predsednik. Baš me živo zanima kako je to zamislio. On siđe među njih, onako sav skrušen, jadan, sam kao ćirak, i bez pružanja otpora ćuti i trpi dok ga ova četvorica mlate ko vola u kupusu.
Poznavajući prirodu našeg predsednika, teško da taj ide sam i tamo gde car ide pešice.
Ako je on lud, glup i veruje u to da su kobre koje ga čuvaju neki nevidljivi Marvelovi heroji, „tabadžije“ koje su prozvane na tuču, dobro znaju da ne smeju vrhom prsta da ga pipnu, a kamoli da urade nešto drugo.
Predsednik Srbije je zaštićena ličnost najvišeg stepena. Momci koji ga čuvaju trebalo da su najveći profesionalci koje Srbija ima i reagovali bi u trenutku samo da neko i pomisli da uradi nešto.
To su znali, Bogu hvala, Jeremić i ekipa.
Svi puritanci i čistunci koji se gade odluke narodnjaka da se odazovu pozivu predsednika Srbije na ferku neka dobro razmisle gde i pod kome žive.
Ako oni misle da poezijom i lepom rečju možemo da se izborimo sa ovim zlom koje mnogo često pogodi i sve njih, grdno se varaju. Varaju se i ako misle da se protiv ovog režima može boriti, a da se ruke ne uprljaju.
Pri tom ne mislim na nasilje, jer narodnjaci nisu otišli da se biju sa predsednikovim ljudima, obezbeđenjem, već da ga pitaju – Da li si ti, čoveče, normalan?
Nikada opozicija nije pozvala na nasilje protiv Vučića.
On je slao na ljude koji su protestovali policiju, konje, Belivukove davitelje i kriminalce, a ne Đilas ili Jeremić.
Tačno je da je jedan protest završen u zgradi Javnog servisa, ali složićemo se bez ikakvog nasilja.
I šta ćemo sada?
Nikada nijedan potez opozicije nije toliko izbezumio predsednika države, kao ovaj dolazak predstavnika narodnjaka u Predsedništvo.
Milioniti put se postavlja pitanje predsedniku Srbije – Zašto neko, ako je lopuža i secikesa, nije u zatvoru?
Zašto uporno ispira usta takvim gadostima bez ikakvih dokaza i sudskih presuda, a onda te iste optužuje za oralnu nehigijenu?
Zato što mu se može, zato što mu je takav mentalni sklop i zato što je, dokazao je, običan prostak željan neograničene vlasti.
Da je naš predsednik normalan, on kada bi čuo da su narodnjaci došli, poslao bi nekog svog službenika i poručio im da se kod predsednika države ne dolazi nenajavljeno, da mogu da se prijave, da zatraže prijem i onda sačekaju poziv.
Ako bi do tog poziva došlo, onda bi lepo seo sa njima, popio kafu i rekao – Ljudi, ajde da završimo ovu zafrkanciju i da se posvetimo nečem normalnom.
Tako nešto od predsednika Srbije ne može da se očekuje.
On je opasno zadojen mržnjom prema ljudima koji ga kritikuju i koji znaju isuviše dobro ko je i kakav je.
Uporno vređa, omalovažava i optužuje ljude koji, prema njegovim rečima, ne mogu da pređu ni cenzus od tri posto, a opterećen je njima više nego činjenicom da smo svakoga dana sve bliži zaokruživanju kosovske nezavisnosti.
Njegovo lice se na neki čudan način ozari kada god neko pomene imena Đilasa i Jeremića.
Primetili ste, više ne i Boška Obradovića.
Živ nisam da li za našeg predsednika Boško i dalje ljotićevac i fašista sa kojim nema šta da priča.
Možda sam i sam doprineo, doduše malo, akutnom stanju našeg predsednika nazivajući ga godinama Prvorođeni.
Evo, ovoga puta nisam koristio taj nadimak. Od srca mu želim dug i zdrav život u kojem može da uživa.
Nema potrebe da se nervira i da doživljava stres koji prenosi i na narod.
Život je, na kraju, isuviše kratak da bi se toliko sekirao zbog nekih ljudi koji, kako sam kaže, ne mogu da pobede ni na izborima za kućne savete.
To, međutim, mora da mu kaže neko stručan i od autoriteta, a ne novinar.
#izVucicemose
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.