Završi se i ovo Svetsko prvenstvo u fudbalu. U vreme koje baš i nije „normalno“, ali i u zemlji koja baš i nije fudbalska. Bez obzira na to, jedan čovek je izdominirao i, na neki svoj morbidan način, uspeo da se nametne kao neko bez koga ovakav veliki svetski događaj ne može da prođe.
Možda su Mesi, Mbape, Modrić, Hakim i ostali fudbaleri zbog koje se gleda najvažnija sporedna stvar na svetu. Svima njima je, barem u Srbiji, šou ukrao – Aleksandar Vučić.
Zbog njega su se pojedine utakmice selile sa prvog programa RTS na drugi program Javnog servisa. Da bi on bio u centru pažnje organizovana su potpisivanja sporazuma, posećivane fabrike, primani gosti iz inostranstva i sve je to moralo da bude emitovano ili u poluvremenima ili između dve utakmice. Igrač poput Vučića nije smeo da dozvoli da mu neko mesec dana uđe i gospodari u šesnaestercu.
Naravno da nas je Vučić, poput Mesija, driblao danima. Prodavao nam je finte, proturao loptu kroz noge. Šta drugo i očekivati od nekoga koji redovno pobeđuje protivnike, naročito one sa Kosova* i to sa 5:0.
Jedan Mbape nije toliko golova mogao da postigne u Kataru koliko ih je Vučić poslao u mrežu. Mnogi od njih je završilo u našoj mreži. Prema njegovoj računici, gol je gol i nema tu šta da se brine.
Poput Lijonela, ne Mesija, već Skalonija, selektora Argentine, stalno je menjao strategiju. Te ne ide u Tiranu, te ide. I tako u krug. Slično Vučiću, Skaloni se, takođe, prilagođavao situaciji na terenu, ali bez prava na kiks.
Onaj prvi, protiv Saudijske Arabije, mogao je mnogo skupo da ih košta. Kod Vučića nema problema, on je prvak sveta u pretvaranju kikseva u pobedu.
Taj luksuz koji poseduje određuje kada je pobedio, a kada je za malo izgubio, jer ne sme da dozvoli da izgubi, čak ni u Mesnoj zajednici. U tome mu mnogo pomažu barikade, ali i odlučni zahtevi naspram dugogodišnjih protivnika koji mu, ponekad, stvore malo problema sa neplaniranim i nerezonskim, s njegove tačke gledišta, izmenama.
Tako su u sred poluvremena, sa selektorske pozicije u Prištini, najavljene izmene u vidu Nenada Rašića i Rade Trajković. Tome se Vučić nije nadao i pretila je opasnost da protivnik preuzme kontrolu na terenu.
Vučić je odmah krenuo u kontraofanzivu i u prvu postavu uveo najzagriženije, one koji su spremni i glavu da izgube na terenu ako treba. Glavni teret je, međutim, preuzeo na sebe.
Uleteo je neviđenim klizećim startom na sveže igrače Rašića i Trajković. To krljanje se mnogima nije svidelo, ali je urodilo plodom. Meč je produžen dovoljno dugo pošto je lekarska ekipa imala puno posla prilikom intervencije na igraču Trajković prilikom povrede na administrativnoj liniji šesnaesterca.
Za budućnost ne moramo da brinemo, barem dok je selektorska palica u rukama Vučića. Tokom ovog Mundijala, gledaoci u Srbiji su upoznati sa činjenicom da imamo još nekoliko prijatelja sa kojima bismo mogli u budućnosti da igramo prijateljske utakmice.
To su nek države koje su u međuvremenu povukle priznavanje Kosova, a da se to još ne zna, mada on zna. Jedan od ozbiljnijih izazova u narednom periodu biće i selekcija Maroka koja nam je veliki prijatelj i koja nikada nije ni priznala Kosovo.
Problem je što je to četvrtoplasirana reprezentacija na svetu i za nju će Vučić morati da pripremi posebnu taktiku. Mada, teško da bi Maroko mogli da pobedimo, pa sve i da Vučić obuče dres.
Jedino što Vučić nikako da pobedi u sebi, to je taj neki čudni osećaj koji ima kada je reč o komšijama Hrvatima. Ta svetska zavera je i na ovom svetskom prvenstvu za svoju najveću žrtvu imala upravo Srbiju.
Svojim antiruskim i antisrpskim delovanjem, plus angažovanjem specijalne tajne agentice iz Hrvatske sa bujnim poprsjem i raznim vračevima iz Brazila i Kameruna, svetski moćnici su onemogućili plasman Srbije najmanje u polufinale, koje je Vučić očekivao. Umesto nas, te mračne sile su u polufinale „pogurale“ Hrvate, a nas poslale kući.
Sve to, međutim, nije moglo da poremeti našeg predsednika koji se pokazao kao vrhunski poznavalac fudbala. Sve što je prognozirao, omašio je. I u tome je nenadmašan.
Nikako da ukapira da fudbal igraju igrači, a ne prijatelji, neprijatelji, navijači, koljači i ko zna ko još u njegovoj glavi. Junački se borio do poslednjeg sudijskog zvižduka u Kataru i sada se nada nekim produžecima. Ono što ga malčice zeza, jeste to da danas u svetu nema lakih protivnika i svi danas znaju da igraju.
#izVucicemose
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.