Vučiću, „izvini!“

Sve sam dao od sebe da se zamislim nad našom zajedničkom sudbinom koju nesebično delimo od 2012. godine. Na kraju, zaključio sam da smo „preterali“ i „pogrešili“ svi mi koji smo makar i pomislili da nešto nije u redu sa našim predsednikom ili smo, ne daj Bože, rekli da je predsednik Srbije – lud.

Poštovani predsedniče, iskoristiću ovaj prostor koji mi je nečijom milošću omogućen da vam se najiskrenije „izvinim“ i na primerima dokažem da ni ja, a i svi drugi koji su tako mislili, ili i dalje misle, nismo bili u pravu.

Zaključak je sasvim logičan da je Aleksandar Vučić „najnormalniji“ predsednik kojeg je Srbija ikada imala, a verovatno i šire.

Samo neko ko je „normalan“ može da dozvoli da mu u zemlji u kojoj je neprikosnoveni vladar tamo neki kompletni idioti poruše jednu celu ulicu.

Samo „normalan“ predsednik tako nešto može da izjavi i da dozvoli. U nekoj „nenormalnoj“ državi, ti kompletni idioti bi odmah bili pohapšeni i sankcionisani, naročito ako bi na čelu države imali nekoga ko je dovoljno lud da ih imenuje kao „kompletne idiote“.

Nije lud predsednik ako jedini pogleda stravičan snimak sa saobraćajne nesreće na naplatnoj rampi kod Doljevca.

„Normalan“ predsednik je jedini koji to može, mimo Tužilaštva, sudija, unesrećenih. Predsednik koji nije lud, pozvao bi porodicu poginule Stanike Gligorijević da pogledaju te snimke i da im nikada tako nešto ne da.

Naravno da je „normalan“ predsednik onaj u čijoj zemlji je moguće da Skupština ne zaseda iako je počelo prolećno zasedanje.

Za to vreme, taj isti, više nego „normalan“ predsednik organizuje sebi turneju u okviru koje obilazi okruge po Srbiji i razgovara sa narodom o tome kako mu je potreban tamo neki narodni pokret na čijem čelu bi se našao upravo on. Šta ima narodni poslanici da raspravljaju u parlamentu, kada imamo „normalnog“ predsednika sa dovoljno velikim kapacitetom da zaštiti sve građane Srbije – od onog na Kosovu, do onog iz Vrnjačke Banje, ako treba.

Samo „normalan“ može u Briselu da prihvati sporazum sa Prištinom, a u Beogradu da nas ubeđuje kako ništa nije potpisao i da će da primeni samo ono što mu odgovara. Još nas grdi i napada ako se usudimo da u nešto posumnjamo.

Zar je moguće da ne vidimo koliko je to „normalno“.

Normalno je da „normalan“ predsednik odluči da neko drugi potpiše Briselski sporazum i da prenebregne tu činjenicu da je tim sporazumom Kosovu predato sudstvo, policija i izborni sistem.

Umesto toga, „normalan“ predsednik će iz petnih žila da nas ubeđuje da su krivci samo oni koji su vladali Srbijom od 2000. godine do 2012. Pre toga se ništa strašno nije desilo.

Kako i dalje postoje oni kojima nije „normalno“ da neko, primera radi ministar u Vladi, u trenutku kada mu je zemlja pod bombama, dobije ključeve od državnog stana u vlasništvo i u taj isti stan se useljava dok bombe razaranju našu zemlju?

Nije li to „najnormalnija“ pojava? Pa za tako nešto bi orden trebalo da dobije, a ne da bude samo voljen i poštovan predsednik.

Sasvim je „normalno“ i to da posle emitovanja jednog spota na televiziji Pink bude ubijen Oliver Ivanović, a da mi i dan-danas ne znamo ko je taj spot osmislio, snimio i naredio njegovo emitovanje.

U ovoj zemlji samo „budale“ i „lezilebovići“ mogu da kritikuju našeg predsednika zbog tako nečega „normalnog“.

Da je u pitanju sasvim „normalna“ stvar govori i činjenica da se sličan spot, ovoga puta posvećen novinarima, ponovo pušten u orbitu. Doduše, još niko nije ubijen.

„Normalan“ je predsednik onaj ko laže narod, a takav je naš predsednik. Setimo se samo one „gorke istine“ koju nam je sasuo u lice kada je vaskolikom narodu saopšteno da Dragan Đilas ima milione na Mauricijusu.

Predsednik koji je „normalan“ ugovoriće takvu medijsku akciju sa izraelskim stručnjakom za prljavi PR. Nekome ko je lud, tako nešto nikada ne bi palo na pamet.

Mnogo je vremena trebalo da prođe da shvatim da je sasvim „normalno“ kandidovati se za predsednika, iako se neko pre toga više puta izjašnjavao i obećavao da tako nešto neće da uradi.

A onda kada je postao predsednik, ubeđivao nas je u to da u SAD svake sekunde pogine po jedan perač prozora, da živimo nikada bolje, da je Srbija puna stranih agenata, da je neko pokušao da ga ubije najmanje devet puta, a da deset puta podnosi ostavku na mesto predsednika stranke…

Nadam se da će Vučić imati razumevanje za „zablude“ u kojima sam se našao svih ovih godina i prihvatiti ovo moje „izvinjenje“.

Ako ga ne prihvati, biće to još jedan dokaz „normalnosti“ u kojoj živimo.

#izVucicemose

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.