Železnicom do fusnote

Oni koji su planirali državni put, onomad kada je na put otišao u još dalju Kinu, jednostavno nisu imali dovoljno vremena da odrade sve one neophodne radnje za državni udar. Indija je mnogo bliža od Kine, tako da prezenter za državne udare nije imao posla na Televiziji Pink.

Bio je to, zato, vešto isplaniran put, s druge strane. Verovatno zbog nečeg drugog, ali dobrodošao, iako bi u isto vreme na nekom drugom i bližem mestu imao isto tako toplu dobrodošlicu kao i u Indiji. Da se ne lažemo, izazov je provesti Svetog Stevana u Mumbaiju.

Ako izuzmemo kukumavku, ili hvalospev Milorada Vučelića Vladi Srbije, bez koje kamen na kamenu ne bi ostao u našoj zemlji, a naročito u fudbalu i rukometu, sve je bilo relativno ok. Ono što se, međutim, nije desilo dok je bio u Indiji, desilo se nekoliko dana kasnije, kada je bio u otadžbini, i to teško, da ne kažemo šta. Verovatno je imao priliku da u toj lepoj i dalekoj zemlji vidi kako se nepregledne mase građana prevoze železnicom od tačke „A“ do tačke „B“, i pomislio da tu vrstu migracije može da primeni i kod nas u Srbiji. A nije loše malo i unaprediti železnicu kada već imamo brze pruge.

Tačka „A“, zna se, može biti samo jedna – prestonica Beograd, a umesto tačke „B“, krajnje odredište biće fusnota „K“. To je, naravno – Kosovo i Metohija, tačnije sever svete srpske zemlje, najtačnije – severni deo Kosovske Mitrovice. Građani će u ogromnim kolonama da krenu ka železničkoj stanici i najpre popuniti kupee, a zatim hodnike, prolaze i na kraju krovove vagona. Isto onako kao što se radi u Indiji. Seoba Srbalja u kontrasmeru od onog u kojem su išli za Arsenijem Čarnojevićem. Mašinovođa, odnosno novi Čarnojević, biće, ne ON, ne Vulin, već Marko Đurić, po pripadajućem činu, mlad, perspektivan, pravi Srbin, pošten čovek. Barem do Rakovice. Glavni kondukter, za putnike u unutrašnjem delu voza kojeg su neki zlurado nazvali ruskim, biće savetnik mašinovođe Miša Vacić. On bi, po novom železničkom Pe eSu, umesto cepkanja karti, ili udaranje mura, putnicima delio svoje vizitkarte i domaću slaninu. Na takav put se ne ide bez dobre klope. Pošto nije još mart mesec za kada je ponovo najavljeno bolje vreme i nema se za pečeno pile, dobro će doći i ta slanina. Taj kondukter bi morao sav posao da završi do Raške, jer mu se tu završava smena. Šta će biti posle Raške, o tome će da se razmišlja kada se i ako se u Rašku i stigne.

A dalje se nije ni moglo. U stvari, moglo je, ali je ON doneo još jednu pametnu odluku kojom se ponosi i javio mašinovođi da zamene lokomotivu, uz što manje treskanja kako putnici na krovovima vagona ne bi nastradali, i da se vraća u Beograd. Jednostavno, vlast u Prištini nije imala razumevanje za povezivanje naroda i gradova na ovaj način i umesto pleh muzike, na administrativni prelaz, da ne kažemo granicu, poslala duge cevi i ostalu skalameriju za razbijanje demonstracija. Svakome je jasno da ovo putovanje nije nikakav vid demonstracija, ali vlastodršci u Prištini su još mladi, neiskusni, zeleni i nemaju formacije za razbijanje putovanja.

Očigledno da ovo putovanje nije bilo potrebno nikome. Nekako su pata karte. Pokazao je malo Beograd mišiće Prištini, malo su i ovi iz Prištine uzvratili Beogradu i ni do čega dobrog tu nije došlo. Što bi naš narod rekao – psi laju, vozovi prolaze. Možda bi Vlada Đukanović rekao – džaba smo krečili voz, ali bolje i država nego huligani koji ni prema vagonima nemaju milosti. Prošla su ona vremena kada su se na vozove bacalo cveće, poput onog na relaciji Beograd – LJubljana. Niko nije više za vozove. Ovako će Beograd i dalje da nastavi da nas ubeđuje da tzv. država Kosovo ne postoji, a Priština će i dalje da insistira da Kosovo nije fusnota nego nezavisna država. Uostalom, vlast u Beogradu su mnogo više iznervirali Saša Janković i Vuk Jeremić sa svojim kandidaturama nego ova neuspešna ekskurzija.

Autor je novinar iz Šapca