Zlo, a ne porodica

Uglavnom se radi o negativnim komentarima, takođe s pravom, ali svakako vredno spomena je nekoliko glumačkih bravura. Sve drugo je dosta diskutabilno.

Tendenciozno nazvana „Porodica“, ova serija kao da je za cilj imala da pokaže kako su Miloševići bili jaka porodica, puna međusobne ljubavi, poštovanja, brige. Oni su bili sve, samo ne to. To da li su se i koliko voleli, apsolutno me ne zanima. Njihova stvar, ali patologija koja je iznedrena iz te porodice je nešto najstrašnije što smo doživeli.

Mi koji smo proživeli sve strahote vladavine ove porodice znamo koliki su monstrumi bili i kakva su sva zla naneli ne samo nama, nego čitavom okruženju. Od Slobe i Mire se u ovoj fikciji prave žrtve, a realnost je bitno drugačija. To što su njih dvoje imali nije ljubav kako nas i sada ubeđuju raznorazni svedoci tih dana. Toliko su se voleli da je zbog te ljubavi i bolesne ambicije stradalo na hiljade drugih porodica. Zbog ideološke zatucanosti, bolesne želje za opstankom na vlasti i lažnog patriotizma ubijene su hiljade i hiljade ljudi. A mi sada gledamo kako se oni vole, kako je porodica sve na svetu i kako će oni ponovo da pobede.

Serija je probudila u nama sećanja koja su bila potisnuta. Opominje nas, međutim, da uvek može da bude gore nego što jeste, naročito kada danas živimo apdejtovanu verziju deža vija devedesetih godina prošlog veka. Najveći rezultat porodice Milošević je zlo. To zlo, ne samo da je uništilo Srbiju, već se oplodilo i razmnožilo u ovo što danas imamo. To je zaveštanje „najvećeg Srbina kojeg je majka ikada rodila“. Sve je isto, samo njega nema.

Sva apsurdnost velike ljubavi ove porodice ogleda se u smrti Slobodana Miloševića. Toliko voljenog „patera familijasa“ niko od njegovih nije došao da isprati. Sahranili su ga poput nekog vampira u sumrak – Milorad Vučelić, Milutin Mrkonjić, Vojislav Šešelj, Tomislav Nikolić. Ni Mire, ni Marije, ni Marka. Neki nisu hteli, a neki nisu smeli, jer su se plašili da ne budu uhapšeni. To je ta velika hrabrost porodice Milošević Marković kojom su se dičili i oni i njihovi birači. Mužu i ocu ne doći na sahranu. I ne samo to, već nikada mu na grob ne doći. Ako to nije patologija, šta li je onda?

Što ne reći da tada nije bilo ni Ivice Dačića, najvećeg miša posle Branislava Ivkovića koji je pošteno izdao Slobodana, a sada je pod skutima Prvorođenog. Taj Dačić takođe nikada nije posetio grob Slobodana Miloševića, a bio je i on uvek uz porodicu. Koliko me sećanje služi, u vreme Slobodanove smrti, Dačić je bio predsednik beogradskog odbora SPS. Biće da je nešto drugo u pitanju i da ima veze sa time da ga je Slobodan nazvao nezahvalnim i neuspelim čvarkom.

Danas nas taj Dačić jaše istim tempom i žarom kao kada je Slobodan bio Bog. Sa tom razlikom što sada još i zapeva. Preživeo je Miloševiće, preživeo Tadića, a preživeće i Vučića. Da ne pričamo da je preživeo i koferče i Mišu Bananu. Pravi izdanak mladog socijaliste Slobodana Miloševića i Mirjane Marković. Taj će, ako bude trebalo, i ruku u koju je primio vakcinu da odseče ako antivakseri dođu na vlast samo da bi bio u mogućnost lagodnog života na tuđ račun.

Ono što smo svi mi, koji smo bili svesni vlasti Miloševića, dobro upamtili, a serija „Porodica“ je dobro prikazala, jeste ta samoća koju je porodica osetila na kraju. Niko od njihovih ljudi nije bio sa njima. Razbežali su se i sakrili po rupama. To je možda i najveći poraz te porodice. Ostavili su ih na cedilu, nisu im se javljali na pozive, nisu došli da glavu daju za njega. Ćutali su, pravili su se ludi i spasavali sebe.

Ovo je bitno, jer to čeka Prvorođenog kad tad. Kada bude izgubio na izborima, svi će spasavati sebe, a uz njega će ostati neki ludak sa pištoljem za pojasom poput Bogoljuba Bjelice iz serije „Porodica“. Naravno da će se pojaviti i neki novi Branislav Ivković, koji će ga jeftino prodati, uvek je tako. Dačić će već piti viski i pućkati tompus sa kime bude trebalo. Takva je sudbina svakog diktatora. Srećom po Prvorođenog, neće morati da brine da li će ga izručiti Hagu, jer to nije tema. Da je sreće, Slobodanu Miloševiću bi bilo suđeno u Srbiji, a ne u Hagu. On je najpre morao da odgovara za sve zločine koje je učinio sopstvenom narodu. To bi bila pravda. Ovako, saga o Miloševićima nikada neće biti završena dok se na stavi prava tačka na njegovu zaostavštinu.

#izVucicemose