Dubrovnik: Govorim im kruh, oni meni – hleb

U maju provodim dva dana u Dubrovniku sa američkim prijateljem, fizičarem koji pohađa naučni skup. Grad sav od kamena krečnjaka belasa se pod dežurnim suncem. Stradun, između nizova gosparskih kuća u stilu kasne renesanse, spaja dva trga, svaki sa crkvama, zvonikom i fontanom. Gotički, renesansni i barokni elementi skladno su spojeni.

Dubrovačka republika bila je strogo klasna, ali napredno uređena. Apoteka iz 14. veka radi i danas. Sirotinjsko prihvatilište, dečje sirotište, bolnica i vodovod osnovani su u 14. i 15. veku. Unosna trgovina, dobra uprava i lukava diplomatija održale su državicu između jačih suseda.

Među petnaestak katoličkih crkava iz 13. do 18. veka stoje sinagoga, započeta još u 14. veku, i srpska pravoslavna crkva, podignuta tek krajem 19. veka. Katolička republika bila je zatvorena za inoverce. Samo Jevreji, trgovci, bili su povlašćeni. Starački dom, osnovan u 14. veku, ipak je primao štićenike svih veroispovesti. Dubrovnik je ukinuo ropstvo 450 godina pre SAD. Makete brodova, polise osiguranja, portreti brodovlasnika, navigacioni instrumenti, topovi i ostalo u Pomorskom muzeju svedoče o procvatu Dubrovačke republike od 14. do 16. veka i opadanju počev od 17. veka.

Turisti se množe već sad. Ne smetaju mi; spadam u njih. Ipak, klonim se najprometnijih mesta. U restoranima u bočnim ulicama jedem osrednji suši i fine ribe. Zalivam ih korčulanskim pošipom i istarskom malvazijom. Kelnerice i kelneri uslužni su do srdačnosti, kao da uživaju u turistima. Govorim im kruh; oni meni – hleb. Prvi restoran u ovom delu Evrope odlikovan Mišlenovom zvezdicom popunjen je. Šteta. Nosim bocu pelješačkog dingača na poklon svome hotelijeru, Crnogorcu muslimanske vere.

Dućani su, naravno, puni kiča. U omanjoj, staroj crkvi, nedarovita slikarka nudi turistima jarke boje. Biografski letak hvali njen „slobodan duh“, neoštećen umetničkim školovanjem. Iznad njenog napadnog šarenila, gledam dobre slike biblijskih scena u baroknom stilu, radove pravih umetnika. Učtivo pitam slikarku da li bi kopirala slike na zidovima kad već provodi dane među njima. Blago namrštena, kaže da ne haje za „tamne“ slike.

Pred rastanak, vodim prijatelja duž zidina. Gledam grad odgore. Stare zgrade pokrivene su novim crepovima. Mestimično vidim stare crepove, blede od sunca. Shvatam zašto su crepovi novi. Zato mi je za ovu posetu Dubrovniku trebao pasoš.