Lekovita amputacija Kosova

Ko je držao bar jedno uvo otvoreno na časovima istorije, naučio je večito pravilo: ratni gubitnik ustupa deo teritorije ratnom pobedniku. Mape se menjaju brže od damske mode. Država gubitnica se prilagođava. Dobro vođena društva uređuju se unutar suženih granica, pa napreduju.

Kosovo je izgubljeno kapitulacijom u Kumanovu 1999. godine. Mnogi govore da bi mirenje sa neizbežnom stvarnošću zauvek ranilo Srbiju. Oni pamte kako je Beogradski pašaluk višestruko narastao u Srbiju od 1804. do 1918. godine. Manji deo tog zanosnog rasta postignut je diplomatski, na Berlinskom kongresu. Pobedama u tri rata od 1912. do 1918. godine, Srbija je stekla Sandžak, Kosmet, Makedoniju, i Vojvodinu. Osim stvaranja Jugoslavije, to je bio otklon srpskoga klatna. Ali klatno ne miruje već se vraća u ravnotežu.

Prođe sto godina. Poražena i demoralizovana u ratovima između 1991. i 1999. godine, Srbija je izgubila ljudsku, privrednu, i vojnu snagu potrebnu za očuvanje cele teritorije. Kratkoročno, postoje samo loša i još gora rešenja. Interesi glavnine srpskog naroda i njegove napaćene dijaspore na Kosovu sudaraju se. Crkva brine za svoju divnu imovinu. Ipak, ono klatno neumitno teži nadole.

Razlazom sa Crnom Gorom Srbija je izgubila izlaz na more, pa se prilagodila. Sada gubi 12% teritorije, najsiromašniji deo naseljen pretežno neprijateljima. U Prvom svetskom ratu, Austrija je izgubila 60% teritorije, a Mađarska – 75% teritorije i 65% stanovništva, dobrim delom u korist Srbije i Jugoslavije. Otada su bivše gubitnice daleko pretekle bivšu dobitnicu.

*Žmurenje pred stvarnošću, oklevanje pred nužnošću – to nije patriotizam već glupost ili kukavičluk. Patriotizam se pokazuje u ratu ali više u miru. Obrazovanje, zakonitost, i slobode čine društvo u suženim granicama uspešnijim, bogatijim, i srećnijim. Srbija i Kosovo imaju po 8% stanovništva druge strane. U pametnijoj budućnosti, te manjine mogle bi postati spone pomirenja.