Šanse niču i promiču

Đinđića sam video samo jednom, na zboru protiv Miloševića. Rečiti opozicionar kritikovao je surovog vlastodršca aludirajući na Heraklita: „Milošević hoće dvaput da uđe u istu reku!“ Doviknuo sam: „Može, ako je reka zamrznuta!“

Tog dana zabrinuo sam se za Đinđićevu karijeru. Hoće li narod prihvatiti doktora filozofije koji citira antičkog mudraca? Zaista, Đinđić je ostao nepopularan čak i nakon petooktobarske pobede, kao premijer. Tek atentat povećao mu je popularnost.

Duhovit izraelski državnik ovako je opisao vođu Palestinaca: „Jaser Arafat nije propustio nijednu priliku da propusti priliku.“ Takođe Milošević i Đinđićevi naslednici. Milošević je odbijao planove i predloge zapadnih sila tokom raspada Jugoslavije i otcepljenja Kosova, a Srbija je svaki put gubila sve više. Režimi Koštunice, pa Tadića odugovlačili su i zatezali odnose sa Zapadom. Traćili su godine potrebne reformama i saradnji sa naprednim svetom.

Briselskim sporazumom sa nezavisnim Kosovom naprednjački režim ulučio je priliku da se uglavi na vlasti. Zato je krenuo ka Evropskoj uniji. Sada stoji, govoreći o kompromisu, a u stvari kopajući jaz. Zagovornici „zamrznutog konflikta“ hoće da zalede onu heraklitovsku reku. Opsenari i naivčine umišljaju da će zaustaviti istoriju oko Kosova, dok istorija šireg sveta ne zaokrene u korist Srbije. U toj maštariji, Kosovari zaboravljaju svoje pobune i gerile tokom 20. veka protiv raznih vlasti u Beogradu, okreću leđa Americi, odriču se nezavisnosti i ponovo postaju srpska pokrajina. U tom snu, Kosovari, ne-Sloveni, prihvataju status gori od onog koji su odbili Makedonci i Crnogorci, pravoslavni Sloveni. U toj bajci, ostali građani Srbije pristaju na trajno smanjenje plata radi trajnih dotacija siromašnom Kosovu, koje je zaostajalo još u Otomanskoj carevini.

Ako je – a nije – Kosovo unutar Srbije ikada bilo održivo, ta mogućnost je odavno i nepovratno prošla.