Za Borku – novčanikom!

Tokom pedesetogodišnjeg javnog rada od Borke je otpalo prezime. Po imenu i kontekstu, znalo se o kome je reč. Prošle godine, protivnici pomirenja sa Albancima ometali su festival kulture „Mirdita, dobar dan“ u Centru za kulturnu dekontaminaciju (CZKD-u).

Domaćim galamdžijama smetali su gosti sa Kosova – pisci, slikari, filmadžije. Iza policijskog kordona, redar na kapiji CZKD-a proveravao je došljake: „Znate li Borku?“ Posavetovao sam ga: „Slaba provera. Svi znaju Borku. Pitajte ljude da li ona zna njih“. Propustio me je.

Kod ulaza u kapelu punu ljudi, cepidlačko oko zapazilo je greščicu na umrlici: nisu ožalošćeni „mnogobrojni“ prijatelji nego bezbrojni. Sutradan, taksista koji me je vozio na komemoraciju znao je za Borku. Na komemoraciji se govorilo njenim jezikom – sveže, umno, duhovito. Umesto crkvenog zvona, ječao je trajan aplauz.

U glasilima, vest o Borkinom odlasku izazvala je više pokuda nego pohvala. Mnogi komentatori zameraju joj na „autošovinizmu“. Oni ne trpe kritiku većinskoga mentaliteta u sopstvenome narodu, razmatranje ideoloških stranputica, osudu nasilnih metoda ka lošim ciljevima.

Profesionalni Srbi veličaju Vuka Karadžića, zaboravljajući da je on morao pobeći u Beč da bi izdaleka popravljao vlast u zavičaju i prosvećivao narod. Mnogi hrišćani „vide trun u oku brata svog, a brvna u oku svom ne osećaju“.

Među mojim prijateljima ima nacionalista. Oni podržavaju Amerikanca koji protestuje protiv zlodela SAD, ali osporavaju Borkinog istomišljenika koji protestuje protiv zlodela Srbije. Samozvani rodoljubi zaboravljaju moral Marka Miljanova: junaštvom branim sebe od neprijatelja, a čojstvom branim neprijatelja od sebe. Čojstvo je iznad junaštva.

Blagajnica CZKD-a mi je zimus rekla da su za 24 godine primili samo jedan novčani prilog od građana. Odbacite televizor i radio pa priložite CZKD-u deo ušteđenog novca. Budite mali kvasac koji nadiže veliko testo i stvara ukusan hleb.