Bolja polovina

Incident ministra vojnog podsetio je da je mizoginija deo jedne nedovoljno ispitane svakodnevice. Mizoginija se ne zaustavlja na diskriminaciji žena. Oko dece se sužavaju krugovi ispisani palanačkim licemerjem i roditelja i nadležnih koji okreću glave od narko dilera, vršnjačkog nasilja i kripto-prostitucije svih boja, čija se estetika promalja već u prvoj životnoj deceniji, ne samo na društvenim mrežama i televizijskim gladijatorskim arenama.

Mizoginija je i najrasprostranjeniji oblik autošovinizma, dok se tim imenom obeležavaju svi koji ispunjavaju svoju građansku dužnost i ljudsku obavezu, da introspekciju, tu polaznu tačku viđenja drugog, legitimiziraju u smislu opšte lične i društvene odgovornosti. Pokušaj mizoginog državnog udara započeo je posetom predsednice parlamenta Iranu koji je, bez obzira na postignute međunarodne dogovore, i dalje izvoz nestabilnosti na Bliskom istoku i podrška opštoj klimi antiamerikanizma i antisemitizma koja preti remećenjem ukupnih međunarodnih odnosa. I bez obzira na poznate činjenice o zlostavljanju žena u Iranu, taj politički sistem, taj sistem vrednosti jedan je od spoljnopolitičkih oslonaca one srpske nakazne ideologije koja je preživela i demokratske bombe, i demokratske prevrate, i demokratske izbore, i demokratske pljačke. Rasprava o hidžabima i burkama, koja je pratila pomenuti incident srpskog postmodernog parlamentarizma bila je, pri tom, besmislena, ali ne zbog neizvesnosti da ćemo se ikad prevaspitati: u pitanju je proces na koji imamo prava, i za koji ćemo smoći snage. Svaka strana uglednica koja i najmanjom krpicom pokrije glavu u poseti bilo kom takvom ili sličnom režimu („poštovanje“ „kulture“ „domaćina“), podržava sistemsku diskriminaciju koja implicira duboka uverenja, ustaljen prezir, odbacivanje, sakaćenje polnih organa i ukupnu dehumanizaciju polovine ljudske vrste. Da li takav stav podrazumeva diplomatsku izolaciju, o tome bolje da raspravlja stručna svetska politika.

Orijentalizacija srpskih društvenih rituala i mentaliteta krenula je da se odvija sredinom osamdesetih, od usvajanja kvaziislamske estetike u muzici, modi i društvenoj bihevioristici. Nasilnička kampanja protiv jugoslovenskih muslimana, Bošnjaka i Albanaca, kompenzovana je političkom podrškom islamističkom antiamerikanizmu, ali i islamizacijom rituala koju je tiho uvodila crkva, proskinezom, metanisanjem, liturgijskom polnom separacijom i nametanjem marama (hidžaba) kojima su žene žigosane kao nečiste i manje vredne. Emancipacija žena, jedna od pozitivnih tekovina titoističkog socijalizma, odbačena je u mejnstrimu rajinskog mačizma, toj providnoj masci društveno-političkog kukavičluka i oportunizma. Političko-partijskim svrstavanjem, koje se u poslednje vreme nazire, i jalovom akcijom pred ulazom u Vladu, novinarsko liderstvo je učinilo drugorazrednom potrebu da se mizoginija istraži i osudi u svim medijima koji je promovišu.