Ne obazirući se na bizarne ličnosti i sve učestalije incidente (Vulin, Gojković), dilema koji Srbiju održava u stanju privremenosti, sputavajući njene brže transformacije, sadržana je, na jednoj strani, u najnovijoj EU donaciji namenjenoj razvoju obrazovanja, i, na drugoj, u ruskoj ratnohuškačkoj propagandi (plus slajvanofilija, religija, primitivizam, itd.).
Kako bi donosila racionalne odluke, i opstala pod ruskim nelegitimnim pritiskom, Srbiji je potreban solidniji oslonac od multinacionalnih institucija. Zato su važni i struktura rezultata, i ishodišta izbora u Nemačkoj. Nemačka je najznačajniji ekonomski partner Srbije, i nesporno najmoćnija, najmnogoljudnija, najbogatija država EU. Njen uticaj je dobio na snazi distanciranjem SAD od evropskih poslova (Obama i Tramp), i Bregzitom. Evropska politika delimično je konsolidovana izborima u Holandiji i Francuskoj. Tom trendu je, naročito u domenu međunarodnih odnosa, doprinela nova pobeda Angele Merkel (bez obzira na upitnost njenog četvrtog mandata koji opominje na autoritarne elemente, ali to je zasad samo intimna briga Nemačke).
Kakve sve to ima veze sa Srbijom, malom, siromašnom, i dalje samoizolovanom balkanskom poludespotijom koja se prazni i od ljudi i od pameti? Oslonac na kancelarku Merkel jedan je od benefita kojim je Vučić zaslužio legitimnu podršku za svoju evropsku agendu već davne 2012. Te benefite od njega nisu očekivali ni propali „demokratski blok“, ni sami njegovi birači, koji čekaju Crvenu armiju. Briselski pregovori i berlinski proces jednako su važni slobodi medija, koji nakon 2000. pretežno nisu bili u stanju da prate i podržavaju reforme i evropsku agendu. Štaviše su pretežno uništavali javnost, primorani da prate putanju političkih ekstremista, uključujući „ugledne javne ličnosti“. A jedini prioritet nad visokodržavnim prioritetima (EU, region, finansije), bez obzira na stranačka opredeljenja, bilo bi dostojanstvo građanstva, narušeno agresijom i neodgovornošću institucija, na svim nivoima i u svim resorima, i nosilaca državnih i javnih funkcija.
I da se vratim na osnovno pitanje. Kako će Srbija održavati nelegitimnu ravnotežu između Moskve, Berlina i Brisela nakon izbora koji su ogolili, raskrinkali rusku korupciju i agenturu u nemačkim političkim strankama? Die Linke („Levica“) i AfD, Alternative for Deutschland su Trojanski konji Putinovog hibridnog rata u nekadašnjoj Istočnoj Evropi. Te partije, uz pomoć Zelenih i njihove antiameričke agende i Socijaldemokrata čija je „Istočna Politika“ kompromitovana sredinom sedamdesetih otkrićem uticaja sovjetske agenture, relativizuju ne samo postulate evropske liberalne demokratije nego i zverstva u Ukrajini i nasilno otcepljenje Krima, implicitno i osnovna sredstva Putinovog hibridnog rata: korupciju evropskih zvaničnika („Šrederizacija“) i plasiranje lažnih vesti i nelegitimnih interpretacija posredstvom marionetskih medija. Mogu postati važne i razlike u opredeljenjima Zapadne i Istočne Nemačke, koje podsećaju na jugoslovenske paradigme. Zapadna Nemačka glasala je pretežno za demohrišćane i liberale, u istočnoj su popularniji putinovski neonacisti i neokomunisti. Srbija će ostati balkanski DDR, dok očekuje laka i „konačna“ rešenja. I Crvenu armiju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.