Digitalizacija i kanalizacija

Siromaštvo i neravnopravnost diktiraju one trendove zaostajanja čije osnove nisu samo ekonomske, materijalne, a nazastupljeniji su u vladavini i efikasnosti prava, u zvaničnoj propagandi i sadržajima javnog diskursa i javne politike. Neraskidive su sprege tajne vojske, policije, crkve i politike. Poglavlja 23 i 24, vladavina prava i bezbednost, ne iziskuju basnoslovne finansijske resurse. Ali usaglašavanje sa evropskim zakonodavstvom i praksama podrazumeva da se nadoknade protekle decenije i vekovi, ne samo zaostajanja, nego i kulture manipulacija izuzetnošću koja je navodna strateška prednost svake patološke posebnosti.

Malinari i FIAT, dva sistemska kolapsa, takođe naizgled tehnološki udaljena (oskudevamo i u digitalizaciji i u kanalizaciji), opominju da smo izgubljeni na svetskom tržištu, dočim država dobrim uslugama ponekad načini dobru i dugoročnu štetu. Tokom devedesetih, nakon propasti komunizma i Sovjetskog Saveza, istočnoevropske države su se demokratizovale istovremeno se uključujući u tehnološku, naučnu, time i ekonomsku transformaciju kojom su podizale i poljoprivredu i sofisticirane industrije. To nije jedino vreme, i to nije jedini razvoj koji smo u prošlosti propustili. Nijedna konkretna vlada, od 2000. do danas, bez obzira na pljačke i zlo upravljanje, ne snosi odsudnu odgovornost za propuštene šanse u tome nastavku tržišne i tehnološke utakmice. Ali se za sve ovo vreme ubrzane tranzicije moglo činiti da su oba poluvremena istekla, i da slede penali, samo nemamo golmana između vratnica širokih onih turskih 500 godina, plus protekla dva veka nacionalnih politika, kosovskih zaveta, vidovdanskih narikača, pjesnika, vizionara, vidovnjaka i nadrilekara.

Mogu da razumem gadljivost javnosti u odnosu na bilo koju retoriku koja poziva na evropsku integraciju. Ipak, u prilog pretpostavci, da evropska integracija nema razumnu alternativu ropstvu Putinima, Boratima i Dodicima, ne računajući ovdašnje talente i kandidate, navešću nekoliko banalnih podataka. Usred „krize EU“ i (ispravnim) sankcijama Putinovom režimu, Mercedes-Benz je 2016. prodao dva miliona i sto hiljada automobila. Nekad simbol luksuza (koji su u našem socijalizmu pretežno trošili bilmezi iz Saveza komunista), Mercedes-Benz je danas i brend više srednje klase, naročito s modelima serija A, B, CLA, GLA, a ta klasa se generacijski spušta na starosnu dob 35-45 godina. Podatak magazina Top Speed ja da je prosečna mušterija A-klase 13 godina mlađa od kupaca prethodne generacije. Mogu da negodujem koliko hoću, da je svaki Benz ili BMW s prednjom vučom neprirodni greh, da je četvorotaktni i limeni Trabant, i da su elektrika i elektronika u automobilu nužno zlo (što manje to bolje), možda je svet i time otišao dođavola, ali je prioritet Srbije da roboti beru maline, a svaki sokak dobije kanalizaciju. Mi ćemo na Vračaru već nekako.