Dve Srbije

Dosta je i martovskog zakukavanja. Možda je Milošević življi nego ikad, deceniju nakon poslednjeg odlaska. I ne pomaže pretpostavka da je najodgovorniji za sunovrat srpske i jugoslovenske nacije, i za NATO intervencije u Bosni i Srbiji koje su nas ostavile u stanju patološkog samosažaljenja. Možda nam Đinđić nedostaje više nego ikad, dok se suočavamo s debaklom svih političkih opcija koje su se, pozivanjem na njegov lik i nasleđe, davile u sapunici korupcije, ličnih obračuna i superiornosti minornih aparatčika, podguznih muva i partijskih džeparoša.

Jedna druga „prva“ Srbija okupila se, u protekloj nedelji, u „srpskom Davosu“, koji je ponovio najvažnije tranzicione nedoumice. Ta Srbija uporno zamajava „geopolitičkim“ strategijama, svetskom politikom i makroekonomijom, dok javni budžeti nestaju u glomaznim, neefikasnim institucijama, mamutskim javim preduzećima, zaludnim subvencijama, nejasnim nadležnostima i odgovornosti u podelama između centralne i lokalnih vlasti, i neuređenoj infrastrukturi. (Nije slučajno da se ponovo davimo u poplavi budžetske i kišne odvodnje.) Metastaza partokratije ponovo će biti zabeležena na glasačkim listićima. Izostaće samo imena Kurte i Murte, i njihovih „pokreta“, „akcija“ i „koalicija“. Pojedini ministri su pozivali na reforme koje su upravo izostale u njihovim resorima. Ministarka „države“ podsetila je na neodgovarajuću obrazovnu strukturu radne snage, ne podnoseći izveštaj o svom neradu i nekompetenciji. I nikad se nije desilo da bilo koji premijer ili ministar tajkune najuri iz sale ili im oduzme reč.

Premijer je, srećom, imao priliku da javnost upozna i s jednom drugom Srbijom na okruglom stolu „Žensko preduzetništvo – potencijal za razvoj“ u Kovačici, gde je obećao povišicu podrške s 250.000 na milion evra.

Protekla nedelja inače je protekla u uobičajenom zanovetanju o ženskim pravima. Evropom divljaju radikalne feministkinje ukidajući pravo upravo ženama na osnovno ljudsko dostojanstvo dok su izložene „sukobu civilizacija“ usled nekontrolisane imigracije i legitimizacije najprimitivnijih struja političke religije, verovatno ne samo islama. (Pitanje i za našu crkvu i državu, itd.) Upravo u Kovačici preduzetnice su potvrdile da su vrednosti rada, malog i srednjeg kapitala, proizvodnje novih vrednosti, usluga i znanja, jedini delotvoran pritisak na institucije uređenje društvenih odnosa. Suprotno uverenjima „prve“ i „druge“ Srbije, kapitalizam je oslonac vladavine prava i građanskog društva. Kapitalizam nisu tajkuni, niti korporacije koje su u dilovima s državom i države same po sebi. Etika kapitalizma nije trijumf sposobnih i debakl neuspešnih. Takav društveni ishod nije tržišno opravdan.

Kovačica je jedno od uporišta evropske civilizacije, esencija najboljih ljudskih osobina, vrednoće, istrajnosti, skromnosti i talenta. Preduzetnice okupljene u Kovačici su šampionke ekonomskih reformi i borbe za ženska prava. Zato će ih mediji, intelektualna javnost i politika ubrzano zaboravljati.