Evrotunel

Siromaštvo Srbije nije samo posledica komunističkih i memorandumskih eksperimenata, niti tajkunske tranzicije. Ono je ukorenjeno u malom seljačkom posedu i maloj palanačkoj logici upravljačkih i mislećih elita. Siromaštvo Srbije dugo se prikrivalo performansama jugoslovenskog sistema i tržišta, u pojedinim razdobljima i ekonomskim optimizmom. Odsustvo političkog optimizma i protestantske etike zapravo je organski sloj izuzetno nepovoljne ekonomske konjunkture, koja je delimično ipak unapređena jugoslovenskom integracijom. Zato je odustajanje od evropske i regionalne integracije ravno izolaciji koju je Srbija jedva preživala pod sankcijama tokom devedesetih. Slično tome je, nakon nemačke okupacije, crkavala od gladi u razdoblju sovjetizacije do početka pedesetih.

Uprkos svemu navedenom, od promena iz 2000. ni u jednom trenutku nismo vodili odlučnu i doslednu politiku evropske i regionalne integracije, i nismo raspolagali političkom snagom da u tom smislu razvijemo nacionalni konsenzus. Nikako da pobegnemo od prošlosti, mada nam „nikad nije bilo dobro u istoriji“ (Z. Đinđić). Nikako da razvijemo kao sistem i kao društvo instinkt sopstvenih emigranata, koji je istovetan idejom vodiljom nesrećnika koji u svim ovim danima pokušavaju da se, i preko Srbije, izbave iz kolapsa Bliskog istoka, takođe ishodišta jedne istorijske mizerije. Oni beže i iz Srbije, i niko da poželi da ostane i prizna da i nama predstoji jedna nova ekonomska budućnost.

Najmanje jedan migrant je poginuo u pokušaju da uđe u Evrotunel kod Kalea dok ih je oko 1.500 probijalo ogradu na terminalu. Cilj im je da se domognu Britanije, mada bi za svoju ličnu i kolektivnu tragediju mogli kriviti i kolonijalni imperijalizam, i Britaniju kao američkog strateškog saveznika. Ali oni nemaju vremena, niti im, verovatno, pada na pamet, da se rukovode srpskom palanačko-udbaškom logikom svetske politike.

Dobra vest za Srbiju je da je ponovo u statusu povlašćene nacije u trgovini sa SAD. Urbana legenda nas podseća da je Jugoslavija svoj prvi DC10 kupila od izvoza srpske praške šunke. Utoliko se, pompezno, pojavila i delegacija ruske agenture koju predvodi unuk nedavno preminulog bivšeg premijera i tajkuna Jevgenija Primakova. Neformalne centre moći ne interesuju ni politička niti ekonomska logika Evrotunela. Jasno je kakva je uloga „humanitarne misije“ države koja je stavila veto na rezoluciju Saveta bezbednosti o uspostavljanju međunarodnog tribunala o obaranju malezijskog aviona nad Ukrajinom, koja je upravo u Ukrajini stvorila humanitarnu katastrofu. Nema Evrotunela koji vodi ka bivšem Sovjetskom Savezu. Ali nas tamo uporno vuče kvislinška logika svih koji su nezadovoljni uspostavljenim mirnodopskim uslovima za njih banalne radne svakodnevice.