Fabrike radnicima

Kragujevac tone u crno sivilo periferijskog bespuća iz romana Vidosava Stevanovića, čiji je realizam magičan, u tom smislu je nestvaran. Ali su njegova nadahnuća iz revolucionarnih šezdesetih, optimističnih sedamdesetih i prosperitetnih osamdesetih. U devedesetim je cela Srbija, sa svojim krajiškim feudima, postala onaj njegov Refuz Mrtvak.

Jugoslavija je razvijala automobilsku industriju, a Srbija imala prvenstvo. Šrafili se krševi, putevi još gori, ali je taj potencijal, koji nije bio za zanemarivanje, kolabirao u veličanstvenom poduhvatu čiji bi postgeneracijski lideri Dačić i Vulin bili samo simpatične karikature da nam nisu uništili živote. Automobilske industrije razvili su, u međuvremenu, manje ratoborni i više savesni istočnoevropski narodi. Svesni da im, nakon komunizma, pripadaju mrvice s bogate trpeze kapitalističkog sveta. To strpljenje se isplatilo i njihovim uključivanjem, posredno, u tekuću tehnološku revoluciju.

Projekat FIAT još jedna je potvrda da država nije u stanju ni da pregovara u ekonomskom procesu, dok je njen menadžment obavezno neuspešan. Ekonomija više ne bi smela da bude uloga države. Projekat FIAT opomena je da teoretičari državnog kapitalizma mogu biti ministri ili nobelovci, ali da je vođenje trafike ili bakalnice operacija složenija od njihovih ukupnih znanja i okretnosti kojim lažu, varaju, nekad i kradu. Tim konceptom, da podsetim, budžetska sredstva su se izlivala u realan privatan sektor, da bi nestajala u zaradama stranih ulagača, u socijali lišenoj dugoročne perspektive i korupciji. Posebno je pitanje, zašto je država, umesto radnika, manjinski vlasnik FIAT paketa. I neće me niko ubediti da je tekući štrajk inokosan radnički pokret, da ga nije inicirala, i njime rukovodi, neka od državnih službi. Kad predsednica vlade zove na sastanak štrajkače, samo potvrđuje da suočavanje s dubinama države, kojom rukovodi, za nju tek predstoji.

Državni kapitalizam nije sporan u tehničkom smislu. Neodrživ je u interakcijama tržišne i društvene stihije i bazične ljudske psihologije. Kolaps javnih ustanova, pre svega socijalnih i komunalnih službi, nije samo ishod lošeg upravljanja, neodgovornosti i nekompetencija. One su atrofirale u odsustvu profesionalne i tržišne konkurencije. Svaki monopol rađa korupciju. Slabost političkog centra dopušta i levici i desnici da se razmahuju socijalnom demagogijom i budžetskim resursima koje u kampanjama smatraju beskrajnim, a u procesu upravljanja oskudnim, ali ekskluzivnim partijskom dobrom. Nije problem Srbije višak kapitalizma, a srpski sistem naročito nema nikakve veze s „neoliberalizmom“ (koji je uzdigao Kinu i, delimično, trećesvetsku sirotinju, upravo sisteme u koje se naše elite, i leve i desne, uzdaju, ponikle u kontinuitetu bošljevizma-maoizma). Poput našeg obrazovanja, koje se zaglavilo u konceptima i svetonazorima 19. veka, problemi Srbije su i dalje u tome vremenu: siromaštvo, usitnjeni seoski posedi, nerazvijeno tržište finansijskog kapitala, investiranje u nekretnine, ujedno ideologija grobljanskog menadžmenta.