Osetno je usijanje kako se Srbija približava početku pregovora sa EU. Pred zatrovanom javnošću, vlast je na poziciji da „bira“ između EU i Kosova, sa izgledima da, ukoliko insistira na toj lažnoj, izmišljenoj dilemi, ponovo i trijumfalno ispliva politički talog, a Srbija izgubi sve. Unapred je poznat ishod eventualnog referenduma, kojim se preti, Kosovo ili EU, koji bi Srbiju učinio izolovanom, lišenom uticaja, osim remetilačkog, u regionalnim odnosima. Opozicija koja se, davno, nazivala „demokratskim“ političkim blokom, suočava se sa odsustvom političke vizije nakon zataškavanja ubistva premijera, 24 sporne privatizacije, ustupanja NIS-a ruskoj državi, tajkunizacije, udvaranja najprizemnijim politikama i političkim karakterima, konačno i masakriranja svih važnih institucija, pre svih pravosuđa i Predsedništva. Zasad je samo vlast u stanju da generiše novu opoziciju, koja će iz koalicije otpasti kao Putinova peta kolona.
Utisak je ne samo ove, nego i svake nedelje, da je evropska integracija Srbije predaja Kosova (Blic: „fini prema Kosovu“).
Da li je premijer ovlastio vladinog šefa kosovske kancelarije da razglaba o svetskoj politici, manje je važno od činjenice da srpsko liderstvo ne sme gubiti strpljenje pred nacionalnim prioritetom, da svakodnevno promoviše evropsku agendu u svetlosti uređenja institucija i regionalne reintegracije. Nezamisliva je druga putanja koja bi Srbiji obezbedila da političko, ekonomsko i kulturno prisustvo počne realizovati na čitavom nekadašnjem jugoslovenskom prostoru, pa i na Kosovu. Mada je prisutna, u srpskoj javnosti, i u podgoričkoj faex revoluciji, i kvislinška opcija druge sovjetske okupacije.
EU sigurno sa Srbijom neće preuzeti i virus političkog tumaranja koje je izazvalo nekoliko balkanskih ratova, i dva suicidalna odmeravanja s germanskim svetom. Vizura svetske politike koja je pretežan i preteći sadržaj lupetanja po novinama i televizijama, dok prednjače RTS i Pink, već nas je primorala da, uz ritanje i kuknjavu, prihvatimo dve Ahtisarijeve intervencije (ali ne i pamet finske politike), iz 1999, i plana iz 2007. kojim su ipak predviđena široka ovlašćenja lokalnih samouprava (ZSO je jedan od benefita briselskih pregovora). Pojavljuju se i pretpostavke da je, nakon crnogorske nezavisnosti, bilo korisnije prihvatiti i kosovsku. Ali se ni time ne uviđa suština procesa koji bi, prevazilaženjem zastarelih pojmova državnosti (pa i kosovske), trebalo da vodi realizaciji sistema sloboda, pre svega ekonomskih, individualnih i kulturnih, na kojima se zasniva evropsko jedinstvo, ma kakvim se danas ono činilo.
Srpska „dominantna elita“, koja je do 2012. bila konstituent i korisnik pseudodemokratskog poretka zasnovanog na korupciji, koketiranju sa šovinizmom, sitničarenju i provincijalizmu, danas je nosilac antievropskih uticaja, sovjetske i socijalističke propagande, antiamerikanizma i licemerja čija je duhovnost na Hilandaru, državnost u Moskvi, plata u evrima, a debelo meso u upravnim odborima. Izbori su šansa da se, uvažavanjem nove evropske političke arhitekture, redefinišu integraciona regionalna politika, ali i porazi neprincipijelna atnievropska koalicija najmračnijih snaga prošlosti i malograđanske mrzovolje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
