Grad za život

Prvoplasirani Beč bi, pri tom, takođe mogao da se smesti u geografski, politički i kontekst Jugoistočne Evrope, mada je na njenim krajnjim centralnoevropskim obodima, i dobro je poznata kulturno-istorijska interakcija s Budimpeštom, Zagrebom i Beogradom. Beograd je do pre 350 godina, štaviše, bio značajnija tačka, od Beča, na mapi evropske političke i kulturne geografije, zanimljivija ljudska zajednica, bogatija u unutrašnjim razlikama. I dok je Beograd smešten u ugodnije podneblje, a blizina Mediterana može uputiti na meditaciju o suštinskim izvorima sreće i zadovoljstava, Beč nije raspolagao samo skromnim početnim potencijalima, poput Beograda. Beč „Trećeg čoveka“ bio je jedno od tmurnih, depresivnih i pretećih staništa, poput svih ostalih koje je zapala sudbina sovjetske okupacije, vremenom i unošenja sovjetskog genetskog materijala u društvene odnose i pojedinačnu karakterologiju.

Usud Beograda je samoća u okruženju oskudne ekonomske konjunkture, balkanskog prokletstva seoske učmalosti i nomadskog varvarstva, oblika života koji su se, generacijama, ogromnim naporima uterivali u poredak vladavine prava, koja je ovde takođe sporna i gotovo utopijska, i osnovnih načela urbanog poretka koji u načelu ne dopušta da bilo čija sloboda, ili bilo čija samovolja, ugrožava slobodu drugog, ili podstiče samovolju drugog. Za razliku od većine istočnoevropskih gradova, Beograd je nakon svetskih ratova pretrpeo nekoliko stihijskih okupacija „iznutra“, mahom iz oslobodilačkih zapadnih krajeva. Beograd je postao i grad kasarna, prožet ne samo vojnim i policijskim postajama namenjenim neposrednoj odbrani Titovog režima, i onog koji je usledio, urbani koncept novog poretka je jugoslovenskoj prestonici namenio ulogu masovne spavaonice, u kojoj će istinski život poteći tek kad se oglase sirene uzbune zbog pojave unutrašnjeg ili spoljnog neprijatelja.

Beograd je još uvek uspavan sa svojim oronulim fasadama, koje stanari ne moraju da održavaju, tužnim, melanholičnim, očajnim fizionomijama, i kad one pripadaju najlepšim ženama sveta, razlokanim kolovozima, masovni parking i pisoar, dok unaokolo tumaraju izbegli iz medicinskih i bezbednosnih ustanova. Grad nisu preskupi pločnici u koje se ugrađuju municipalna rukovodstva. Suština urbaniteta su institucije. Beograd je opterećen glomaznim i neefikasnim birokratskim aparatom koji efikasnije pere lažne dozvole i diplome nego ulice. Beograd na vodi je javni skandal samo za generacije urbanista koje su nam ostavile čitavo ovo ruglo, od novobeogradskih i ostalih favela, preko autoputa koji preseca šire urbano jezgro, do nadziđivanja i neoklasicističkog kiča devedesetih i dvehiljaditih. Simulacije metroa, muzeja, opere ili urbanih potkultura samo su elitistički odrazi suštinske simulacije života koji se svodi na igru ljudskih senki unapred osuđenih na patnju i odsustvo svake perspektive. Ali je život, srećom, ponekad lepši od svakog pogleda koji traga za neumoljivim činjenicama.