"Građanska" Palma

Opozicija je neizlečivo obolela od odsustva, ne vizije, nego elementarnih političkih stavova, usklađenih sa strateškom, društvenom ili ekonomskom realnošću. Histerični antivučićizam banalni je odraz u ogledalu vladajuće propagande. Izborni rezultati opozicije nisu slučajno atomizirani i irelevantni. Istorijski najodgovornija za tekuću regresiju, DS je počinila još jednu taktičku grešku u odsustvu snage i hrabrosti da buduću predsednicu vlade podstakne, kako bi radila u opštem interesu: na onaj način na koji bi taj interes mogla (ali neće) da definiše sama DS, hrabreći javnost da se bori za konkretne, a ne „pristojne“ političke ciljeve. (Stavom koji je u neskladu s gubitničkim opozicionarenjem izazvala bi i zbunjenost u vladajućoj koaliciji.) Očekivano najstupidnije reakcije uputilo je ljudstvo oko pokreta Saše Jankovića, s najogavnijim uvredama na koje ne bih trošio karaktera. U sličnom diskursu, ministarka Zorana Mihajlović (ona koja je završila auto-put samo ga niko ne vidi), najavila je da Brnabić neće dužiti politički resor, koja navodno pripada Dačiću. Jedinu suvislu poruku poslao je Čedomir Jovanović, da nema srednjeg puta između Brisela i Moskve. To bi moglo da bude jasno i budućoj predsednici vlade, zakonski obaveznoj da vodi državnu politiku.

Promena na vlasti iz 2012, kad se vratila koalicija iz najgorih vremena, nastupila je logikom dugih i sporih političkih procesa. U izvesnom smislu, i nakon prevrata iz 2000, i dalje proživljavamo probleme iz Titovog vremena: siromaštvo, nekompetentnost i primitivizam društveno-političkog liderstva, nemogućnost funkcionalne integracije sa susedstvom, lažni doktorati, lažne ličnosti. Miloševića su 2000. srušili razočarani njegovim zločinačkim projektom, a ne razočarani suštinom tog projekta. U svakoj vladi nakon 2000. delovale su snage prethodnog zločinačkog režima. Tajne službe metastazirale su u spregama sa organizovanim kriminalom i podrškom kvislinškom projektu putinovske Srbije koji zvanično promovišu deo SNS-a, SPS i frakcije raspalog DSS-a. Dok se opozicija, ne računajući Jovanovića i Čanka, ne usuđuje da o tome izrekne bilo kakav stav. Evolucija iz srpskog šovinizma u kvislinški putinizam ishodište je patološke sovjetofilije, ali i izdajničkog delovanja državnih službi, dominantne „inteligencije“, krugova u SPC i komunističke remisije jedinki iz „druge Srbije“ koje bi da dodatno oglobe sirotinju kako bi se hranile stupidarije u „kulturi“ i zaludne disidentske karijere.

Radikali su morali da se vrate, sa socijalistima u koferčetu, nakon Koštunice, Tadića, Đilasa i Pajtića, i njihovih kabineta, afera, muljanja i sistemskog uništavanja ekonomije, javnosti i, naročito, evropskog opredeljenja. S njima u paketu otpala je bulumenta propalih politikanata i „uglednih javnih ličnosti“ najednom lišenih sistemskih privilegija i prinadležnosti. Vučićeva kandidatura Ane Brnabić je racionalna, i u skladu je s javnim interesom republike i susedstva. Da li će ona povesti politiku, i kakvu, stara je dilema svih naših propuštenih šansi.