Izbor nakon izbora

U poslednjih pet godina Vučić je svoje biračko telo približio prioritetima ekonomskog razvoja i evropske integracije. Etički imperativ javne politike bio bi priznati mu taj trud. Međutim, kako sam najavio u danima koji su prethodili kampanji, jagma za glasovima i najbanalnijom popularnošću obezvrediće nastojanja, da se javnost i institucije primere razini evropske političke kulture. Isplivao je sav onaj šljam iz devedesetih. Pitamo se, da li ponovo tonemo u taj mrak. I najmanje je važno kako se osećaju svi kojima je, na dobronamernu podršku, koja se ne uglavljuje u spiskove, Vučić odgovorio jatakinjom Zemunskog klana i Dačićevom drugaricom s dna kace. Mahanje šipkom sa Ibarske u javnoj politici moralo bi da uvredi svaku normalnu i pristojnu ženu, a navodno želimo normalnu i pristojnu Srbiju.

Ovi izbori nisu poslednji. Najmanje su sudbinski. Ništa se neće popraviti, niti tragično propasti. Nadam se da će vreme koje je pred nama voditi jasnijim opredeljenjima, koja će možda dublje deliti društvo, ali će izoštriti one fokuse čije nas odsustvo čini kolektivno zbunjenim. Voleo bih da rekonstrukcija vlade bude u kontrastu s profilom podrške za kojom je Vučić posezao u ovim poslednjim (u svakom smislu) danima. Ali bi i striktno poštovanje opredeljenja 650+ bilo korektno i u odnosu na proazijsku većinu i na proevropsku manjinu. Nadam se da će i DS konačno birati između Đinđića i Rakića. Janković između DS-a i DSS-a, Jeremić između Obraza i Šešelja.

Kampanja je krenula sramnim otimanjem poslanika. Prljava je pre svega u nedostatku legitimnih kandidata u opozicijama, s korupcijom čitave društvene vertikale i hipokrizijom javnih politika. A od izlaznosti i „krugova“, važnije je pitanje, kud i kako dalje.