Izbori za premijera?

Ukoliko Vučić ostane premijer, jedina protivteža neodgovornom predsedniku (koji god) bila bi nova, odgovorna opozicija. To okolnosti ne čini jednostavnijim.

Neposredni pregovori nemaju alternativu. Svet je zbunjen, u previranju. Narušen je vrednosni poredak nastao nakon pada Berlinskog zida, ekonomskog otvaranja Kine i nastanka globalnog tržišta. Povratak neposrednoj demokratiji uklanja posrednike između novih diktatora i masa spremnih da slobode i odgovornost delegiraju na blagostanje uvijeno nacionalnim ponosom i bodljikavom žicom. Srbija je dodatno pod pritiskom da slobode i odgovornost države delegira zvaničnoj Moskvi koja će (s Vučićem predsednikom, lišenim dovoljnih ustavnih ingerencija?), instalirati kvislinškog premijera.

A zatim Srbijom trgovati u odnosima s Briselom i, pojedinačno, nekadašnjim članicama sovjetskog lagera. Kvislinzi su već instalirani na visokim pozicijama u Bugarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Estoniji. Podaništvo Kremlju spada pre u patološku antropologiju nego u političku karakterologiju Srbije i Crne Gore. I biće kasno kad istočni Evropljani budu zaključili kako ih je liberalna demokratija činila nespokojnim, ali bogatijim, slobodnijim i srećnijim, pošto su ih u ropstvo, kriminal i korupciju vratili socijalno svesni aktivisti, intelektualci i političari. Visoki funkcioner SPS-a i jedan od vodećih kvislinga zapretio je da će se s Vučićem premijerom pobuniti soroševske mase, a Srbija nestati u još jednoj „obojenoj revoluciji“.

Idejno i mentalno stanje pretežno antievropske opozicije ishod je regresije i dezintegracije političkog sistema nastalog u bednom povlačenju „lidera DOS-a“ pred prethodnom nomenklaturom. Sudbina Demokratske stranke potvrđuje uverenja, dok je nastajao LDP (iz agonije, ne iz osvete), da je neizlečivo kontaminirana korupcijom i izdajom. Udvaranje šovinizmu i koketiranje sa ekstremizmom kulminirali su 2012. promenom vlasti. Ali je opstala linija manjeg otpora u smislu odlaganja potrebe (u kontekstu koji je i nacionalni i medicinski), da se javna politika koncentriše na racionalno utvrđene prioritete (tržišna ekonomija, vladavina prava, regionalno-evropska integracija?). Više nego ikad smislena je krilatica iz prethodnih vremena, da nas samo bratstvo i jedinstvo naših naroda i narodnosti mogu spasiti od unutrašnjih i spoljnih neprijatelja.

Srbiju očekuje nov talas političke regresije, cunami predsedničke kampanje koja će se obraćati radikalizovanom biračkom telu. Mediji, političari, popovi i ruski agenti su srpsko političko društvo srozali do razine musavih šešeljevskih frakcija, isključivo zainteresovanih za socijalnu distribuciju i redistribuciju pod gubitničkom, visoko frustriranom šovinističkom retorikom. Ne postoji dilema Davos ili Šljivančanin. Žalim, ali i socijalističkom Jugoslavijom upravljali su ratni zločinci, i to podsećanje nije relativizacija potrebe da onima iz bratoubilačkih ratova nije mesto u javnoj politici, na bilo kom nivou, pre je potvrda nesposobnosti i odsustva interesa opinion makera i nosioca politika da osim komunizma, nacionalizma i populizma ponude alternative koje podrazumevaju ekonomsku i društvenu odgovornost svakog pojedinca.