Jedna tehnologija državnog udara

Da li se, u delu establišmenta, i pokušaj udara na premijera Srbije smatra isto tako malo verodostojnim?

I još nešto. Izveštaj Evropske komisije pominje deficit slobode u medijima. Ne ulazeći u putanje medijskog ustrojavanja, koje je „utemeljila“ kulturno-politička administracija dr Koštunice u koordinaciji sa Zemunskim klanom i ruskom agenturom (tome svedoče operativni podaci istrage i sudski spisi), postavlja se pitanje koje je suštinsko. Kako će vlada ostvariti proklamovane ciljeve s pratećom medijskom propagandom koja je očito namenjena sopstvenom biračkom telu i delu elite koja je u svakom smislu interaktivni segment istog naroda, s kojim se nadmeće u gluposti i ludosti? Kako će se spuštanjem podrške evropskoj integraciji ostvariti većinska, ubedljiva podrška toj integraciji? Kako će se demonizacijom SAD održavati saradnja sa američkim institucijama, vladom, biznisom, tehnologijama, univerzitetima, institutima, klinikama, kulturom, i sa samom srpskom dijasporom (koja nikako da prebegne Putinu u Sibir)? Kako ćemo sa SAD i NATO okruženjem uspostaviti novu bezbednosnu arhitekturu koja će nas izvesti sa stranputica srbokomunizma, islamizma i klerofašizma? Kako ćemo s jugoslovenskim susedima uspostaviti one institucionalne veze koje će nas štititi od svih globalnih poremećaja, podrazumevajući poremećaje u EU, i one tradicionalne, nasleđene i naučene poremećaje zbog kojih smo zaostali, siromašni, neuspešni i nesrećni?

Da se vratim na prvo, aktuelno pitanje. Ukoliko su pokušaji udara na vlast u Srbiji i Crnoj Gori povezani, a verovatno jesu, da li javni servis i vladi bliski analitičari i mediji, sumnjajući u iskaze državnih organa u Crnoj Gori, impliciraju da premijer spinuje priču o atentatu na sebe ili svoga brata? I zašto bi ruska agentura bila nepoželjna u Crnoj Gori, a legitimna u Srbiji? Da li su razlike u uređivačkoj politici Pinka i Informera u Srbiji i Crnoj Gori matrice naše opšte političke šizofrenije?

Da li bi institucionalno i etičko razjašnjenje bezbednosnih incidenata u Srbiji i Crnoj Gori moralo da krene od okončanja istražnih i sudskih postupaka koji će dovesti do političkih nalogodavaca ubistva premijera Đinđića? I do ondašnje uloge ruske države i korumpiranih zapadnih ambasadora. Osnovana je, upravo u kabinetu premijera, i stručna komisija koja je trebalo da pomaže državnim organima. Zašto ne radi?

Medijsko spinovanje, kojim se pokušava izobličiti politička pozadina aktuelnih incidenata, odvija se logikom kojom je (podstaknut susretima s Jovicom Stanišićem?) Dobrica Ćosić ubistvo Đinđića povezao s pokušajem Zapada da zaustavi njegovu, navodno novu, kosovsku politiku. Ni Đukanović neće ostati verodostojan ukoliko i on sam, i državni organi Crne Gore, nastave da održavaju u anonimnosti, ili u sferi nagađanja, stvarne izvođače neuspelog pokušaja nasilne promene vlasti, i njihove nalogodavce.