Jugoslavijom protiv Jugoslavije

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Dominantno za dominirajuce Jugoslavija je sa jedne strane bila podmukla angloamericka tvorevina stvorena sa ciljem da katolicka crkva amortizuje Srbe i zaustavi Rusiju u njenom pokusaju da izbije na Prcanj dok je sa druge strane bila podmukla angloamericka tvorevina stvorena sa ciljem da srpskom dominacijom nad Hrvatima zaustavi Nemacku u njenom drang nach Mosul i Mostar. Zapravo, nikad nije bila nesto posebno anglo, mozda tek pseudoamericka. Za Evropu pak, znacajno upozorenje. Iako je sada lako biti naknadno pametan i ukazivati na propuste pri njenom formiranju, mada cak ni to nije toliko lako, ukazivati da je nacisticka okupacija bila presudna a da je staljinisticko unutrasnje oslobodjenje zavrseno breznjevizacijom itd. veca je praznina u polju hipotetickog uspostavljanja neke nove zajednicke interesne sfere. Ujedinjeni prema spolja, otvoreni i slozni iznutra? Mhhh… sa ovakvim aktuelnim homopolitikusima, mozda za jos sto godina. Da sam ja kojim slucajem bio naknadno pametni Aleksandar ujedinitelj odmah bi formirao banovinu Slovenacku, Hrvatsku i Srpsku. Glavni grad bi bio ako ne Zagreb onda sigurno Dubrovnik. Rvacka bi bila obihvatala i Suboticu i Bihac i Travnik i Mostar. S vremenom bi se morala prepoznati i makedonska priroda makedonskog pitanja, polozaj Muslimana u definisanju njihovog politickog identiteta, sve na liniji od severa ka jugu kako bi nova drzava vise bila Slovenija u velikom i kako bi se izbeglo ono sto pise Jergovic, da svi tepaju Bosni kako je Jugoslavija u malom, presrani da Jugoslavija ne postane Bosna u velikom. Muy complicado. Daleko je Balkanluks ali alternative nema.

   1. Bozanstvena hipoteza ali mislim da bi odmah nakon eventualnog proglasenja Dubrovnika kao glavnog grada izbio jos jedan pokolj. Ali da, bilo bi divno…

   2. Cenim da bi Jugoslavija bolje prošla i duže potrajala da je za prestonicu izabran Zagreb. Beograd bi se o istom trošku ratosiljao društva dinastije munđosa, napuhanih oficirčića zaverenika i ministara seljačina. Al’ kako da se odreknemo identiteta i statusa najpalanke „u regionu“?…

2. Kratko, jasno, britko…

   1. Bravo Nikola sjajan i inspirativan tekst.

      1. Milojko hvataj se mikrofona ili osnuj stranku pod nazivom „anti srbin“.

3. E, to je naš večiti usud i problem, to da je opozicija samo frakcija istog režima i istog načina mišljenja.

   1. Pa,zar nije isto bilo i sa Vukom Drasjovicem? Da je kojim slucajem „uspeo“ 9.mart, UBEDJEN sam da bi prolazili kroz iste balkanske ratove 90-tih i borbu za veliku Srbiju…fuj

4. A po cemu se Crna Gora opametila crnogorce na privremenom radu u mrakoj ti Srbiji,da li zato sto si ti ucestvovao u odvajanju ili zbog neceg drugog?

   1. Dejan Dejane pa ti si tema teksta itakvi su teg Srbije

      1. Dragane,Dragene nijesi razumeo zemljaka zove vas sve da se vratite u Milogorski raj.

5. Pametnog sveta ima ovde…pratim kolumnistu još od e-novina, svaki tekst je pun pogodak. Steta sto su retki. Komentari su na slicnom nivou. Onda se pitam šta sprečava ove ljude da se politički organizuju i povedu ovaj napaćeni i tupi narod u neku drugačiju budućnost…koliko god da je tup, narodu su dojadili i kurta i murta, ali alternativa (trenutno) ne postoji. Pamet i sposobnost sa sobom nose i odredjenu odgovornost. Ubedjen sam da bi grupa beskompromisnih ljudi otpornih na jeftinu slavu i moć brzo dočekala svoju priliku.

   1. Sprecava ih (u ovom slucaju) profesorska nadobudnost, gde je lakse sastaviti ‘britak’ tekst nego stati iza neke, pa i sopstvene politicke ideje. Lakse je moralisati na suvom, nego uci u kaljugu politike, pa ili se u njoj udaviti ili je preplivati do obecane zemlje. Inace, na zalost, problem i Danasa i Pescanika i mnogih drugih stecista pametnih, ali pasivnih, ljudi.

6. Svaka čast . Odavnu nijesam čitao bolju kolumnu.

7. „Daleki koreni sukoba koji je okončan definitivnim rasturanjem Jugoslavije, takođe paradoksalno, nisu u etničkim omrazama, koje su samo hirovite kampanjske konstrukcije, oni su u onome prvom Titoizmu koji se realizovao u brutalnoj sovjetizaciji, najbržoj u celom posleratnom sovjetskom lageru, i najubitačnijoj jer je staljinizam bio unutrašnja razarajuća snaga, a ne okupaciona prinuda, nametnuta spolja.“
   Rastuzuje me kad ostrascenost rezultira u polovicnom shvatanju i poluistinama koje, ovako napisane, imaju moc citavih istina. Ali to je redovan problem retroaktivnog analiziranja dogadjaja i pisanja o istoriji u sadasnjosti.
   A „drzava bez nacije i nacija bez drzave“ je najbolji opis Jugoslavije koji sam procitala.