Kaljavi zabran

I mada Srbija više nema more, a ponovo će ga, samo posredno, dobiti tek ulaskom u EU, strateškim odlukama koje iz navedenog slede sudiće pasivno-agresivne elite i jednako nadurena javnost, sputana nametnutim kompleksom niže vrednosti. Jadransko zaleđe i dunavski put bili su, vekovima unazad, naša dva jedina razvojna potencijala, u stvarnosti izuzetno nepovoljne ekonomske i bezbednosne konjunkture. Srbija je relativno nova državno-pravna tvorevina, pritisnuta nepremostivim diskontinuitetima sa stvarnom ili izmišljenom prošlošću.

Bez Jugoslavije, ostala je kaljavi zabran, kojim su nekad davno tutnjale tuđe, a nakon sticanja nezavisnosti krenula da je gazi sopstvena vojska. NATO intervencija obustavila je divljanje Miloševićeve kriminalne strukture gotovo trajno razjarivši Srbiju u njenim odnosima sa zapadnim svetom. Ali naša bezbednost i ekonomija i dalje su, srećom, uslovljeni odnosima s najvažnijim partnerima, ex-YU republikama, Nemačkom, Austrijom i Italijom. I to je naš, opet srećom, životni i radni prostor. Zato su jadransko-jonske i dunavske inicijative od izuzetne vrednosti, podrazumevajući sve savremene izazove, od kojih su neki ispunjeni sadržajem ozbiljnih pretnji.

Neuspeh pokušaja smene vlasti u Turskoj i regeneracija islamizma na državnom vrhu zapretili su poremećajem strateških odnosa na istočnom Sredozemlju. Za Srbiju je važno i potencijalno udruživanje dve autoritarne i antidemokratske sile, Turske i Rusije, koje manipulišu najprizemnijim verskim ekstremizmima, i van svojih granica. Takvo stanje nastupilo je i u kontekstu migrantske krize i neuspešnog pokušaja Obamine administracije da izgradi novu bezbednosnu arhitekturu na Bliskom istoku i u severnoj Africi. Pri tom nas približavanje Rusiji potencijalno vraća u stanje varvarstva, izolacije i sukoba sa evropskim partnerima i susedima. Turska je, opet, sa ostalim bliskoističnim satrapijama, odgovorna za reislamizaciju muslimanskog Balkana i njegovu potencijalnu alijenaciju od zapadne civilizacije i, ujedno, od hrišćansko-sekularnih sunarodnika, braće i suseda.

Ukratko, Srbiji se otvaraju nove prilike da zauzme važno mesto u novom strateškom poretku Jugoistočne Evrope čiji bi mogla da postane solidan institucionalni i bezbednosni oslonac. Dogovori sa Austrijom, reverzibilni u odnosu na krizu koja je izazvala Prvi svetski rat, otud politički i strateški spektakularni, ili najava bliske saradnje sa Albanijom koja obećava širenje konteksta budućnosti kosovskog pitanja i neposrednijeg učešća Srbije u jadransko-jonskim inicijativama, dopuštaju optimizam nakon verbalnih i političkih incidenata koje su, nakon formiranja vlade, inicirali epigoni najmračnijih snaga nedavne prošlosti. Naša proevropska javnost, koja je upravo u toj prošlosti bila hrabra i etički ispravna, nažalost nije u stanju da dugoročno podrži potrebu da se politička Srbija osloni na društvenu celinu koja, doduše, odbija ideju dubinske demokratizacije i evropeizacije, dok je ipak spremna da, iz sopstvenih specifičnih pobuda, podrži Vučićev preokret. Uz dezorijentisanu opoziciju, alternativa njegovom povremenom balansiranju, pred oprečnim opcijama, bila bi novo razaranje političkih snaga i vremena, resursa koji su na izmaku.