Koji svet, kakva Srbija?

EU je i dalje najprivlačniji od svih svetova, i za najsiromašnije i za najbogatije izbeglice. I mi smo neki migranti, najpre od sebe samih.

Povoljni makroekonomski indikatori Srbiju i njene neintegrisane susede motivišu da se približe EU. Srbija profitira intenziviranjem odnosa s Nemačkom i Italijom (najvažniji trgovinski partneri i Kraljevini Jugoslaviji). Javnost već progovara o bezizlazu i sramoti saradnje s Putinovom Rusijom. Putin pokušava da normalizuje odnose sa EU i SAD, ali je najverovatnije na putu bez povratka. Srbiji nije potrebno da mu se na tom putu pridružuje. Dovoljna je solidarnost s nasiljem zvanične Rusije u Ukrajini, ili s neostaljinističkom, prozločinačkom propagandom (RT, Sputnjik), zbog koje trpi političku, ekonomsku i moralnu štetu, i tek će.

Pobede liberalnog centra u Holandiji i Francuskoj opominju na tradicionalno odsustvo političkog centra u balkanskim državama, uključujući integrisane u EU, poput Grčke. Stabilizacija Brexit-a vodiće stabilizaciji zajedničke spoljne, možda i uspostavljanju zajedničke odbrambene politike EU. Srbija će moći da pronađe mesto i u partnerstvu Nemačke i Francuske nakon Makronove pobede. Možda i da u evropsku bezbednosnu strukturu smesti i svoj militarizam, sveden na farsično zveckanje korozijom.
Ukoliko se nastave Putinovi pritisci na Baltik i Balkan, Srbija će se zateći u raskoraku interesa koje je racionalno vezala za Nemačku, i putinovske politike koja postaje i unutrašnja i regionalna. Nemačka je, sa SAD, Kanadom i Britanijom, angažovala snage u Baltiku čime je odbacila presedane kojima se nakon svetskih ratova obuzdavala njena vojna sila. Nemačke trupe prisutne su i na Kosovu. Srbija se suočava s posledicama veka i po antigermanske politike koja je uništavala sve njene snage. Vladavina prava, bezbednost i odnosi sa susedima nisu samo iznutra postavljene prepreke evropskoj integraciji. Poglavlja 23 i 24, i politički dogovor s Kosovom prioriteti su društvenog i ekonomskog razvoja, i političkog sazrevanja. Ali navedena dva ključna pitanja: vladavina prava – bezbednost i budući status Kosova, nisu prioriteti ni vlasti ni opozicija. U tome je cinizam srpskih upravljačkih elita, da se glasovi i podrška čuvaju uzajamnošću pritvornosti koja ne dopušta da vidimo, i zaključimo, kako smo izolovani, sami, beznadežno siromašni, i da će „družinu“ skloniti samo neka druga „družina“. I u Titovoj Jugoslaviji imali smo, u Srbiji, sličnu spregu komunizma, socijalnog radikalizma, militarizma i pravoslavlja, snaga koje su nas tretirale kao bezumnu narodnu vojsku, proletere i kmetove.

Za mene je Vučićev predsednički mandat počeo napadom na novinarku Danasa Lidiju Valtner, i još nekoliko novinara koje ne poznajem. Nadam se da će i on prihvatiti i tu činjenicu, i moje osećanje stida.