Krdo sindikalne nacije

I kad bismo izdržali celu godinu odričući se svih prihoda u korist budžeta, neravnoteža primanja i troškova smirila bi se samo privremeno. I ubuduće ćemo trošiti više od zarađenog. Javni dug je od 2000 (14,167 milijardi), rastao dinamikom koja je uključivala rastuća kamatna opterećenja. Utopije nacionalizma i socijalizma pojele su i prošlost i budućnost.

Zato se svađamo sa susedima. Nominalni BDP Hrvatske je oko 52 milijarde dolara, ili $12,405 per capita (za 2017), ili 61 procenat proseka EU. Broj stanovnika je 2011. bio 4,28 miliona. Nominalni BDP Srbije oko 36 milijardi dolara, ili 5,102 dolara per capita. Broj stanovnika, bez Kosova, 7,186,862 miliona u 2011. U prevodu, Hrvatska je dva puta bogatija, ima neuporedivo povoljniji geografski položaj, ekonomsko i političko okruženje, prirodna bogatstva, efikasnije institucije i obrazovanije stanovništvo. Institucionalno i geografski stoji na putu Srbije prema EU. Mada većina tamo ne želi. Daće Putin. Taj mentalitet se nije pomerio od Titovog vremena.

Za neravnotežu prihoda i troškova nije odgovorna nijedna konkretna vlada. A kriva je svaka. Siromaštvo Srbije posledica je nepovoljne konjunkture, skromnih prirodnih i ljudskih resursa. Pred egoističnim intelektualcima i biračkim telom sklonim brzim i lakim odgovorima (na složena pitanja), ujedinjenima u zahtevu za jednonacionalnom, od Evrope izolovanom državom socijalne skrbi, aktuelna vlada se, poput prethodnih, pravda i kad donosi odluke kojima se probijaju granice orijentalnih predrasuda, omraze i tuposti. Razumem svaku ozlojeđenost javnosti. Ali „građanska“ podrška izostaje i kad se predlaže povezivanje Beograda i Niša s Prištinom i Tiranom: pretpostavljam da je prevođenje kosovskog pitanja u kontekst ekonomije, infrastrukture i koncepta evropskih sloboda takođe iskorak u smislu opšte racionalne metamorfoze.

U političkoj opoziciji, u institucijama ili u interesnim sferama ne postoje kontrolni mehanizmi kojima bi se vlada mogla poslužiti u svakom trenutku kad se suoči sa otporima populizma i orijentalizma: oblicima mišljenja i osećanja koje inače (verovatno suidicalnom logikom) svakodnevno pothranjuje posredstvom medija i drugim sredstvima javnog uticaja. Štaviše, i Danas, jedina referentna dnevna novina, napominje da je „vlada Srbije servilna prema zahtevima MMF-a“, koji je, u odsustvu odgovorne opozicije, jedini korektiv pred neophodnošću rezanja javnih troškova. Sledi izjava sindikalnog lidera da je Srbija „u jednoj vrsti kolonijalnog položaja“ prema međunarodnim finansijskim institucijama. Nema pitanja, niti odgovora, da li bi liberalizacija energetskog sektora potvrdila da u Elektroprivredi nema suvišnih radnih mesta. A tolika kuknjava o partokratiji.

Demonizacija MMF-a je uobičajena delegitimizacija reformi. Intelektualna čaršija ponovo je ujedinjena: jedni nas gone u krdo nacije, drugi u krdo socijalne uravnilovke. Kurir i Informer nadživeli su i Tijanića i Zemunski klan. Kriminalizacija sustava i kulture metastazirala je iz društvene dubine koja se kukavički marginalizirala malograđanskim gnušanjem i prezirom.