Kubanska vakcina

Sistematska kretenizacija nije samo zaostavština „devedesetih“. Mada se to nasleđe brani prilikom svakog pokušaja da se Srbija približi razvijenoj, racionalnoj civilizaciji. Najprisebniji u mojoj generaciji su i u bezbrižnim, prethodnim decenijama, gledali u Evropu i Ameriku maštajući o slobodi, pristupu finoj robi i raskošnoj kulturi, karijeri, provodu, šansama i ličnom izazovu. Bežali smo, stvarno ili imaginarno, od mentalne represije, partijske propagande, partizanskih filmova, revolucionarne estetike i etike okupatora pristiglih davne '44 koji nikako da odu. A mi nikako da ih oteramo. FEST, Bitef, Bemus, BG džez festival, sve su to bile kulise narodne kuhinje u kojoj sedeli i oni socijalno i ekonomski povlašćeni, u kojoj su servirani otpaci, pomije civilizacije, dok nas je godinama, pa decenijama, zamajavala građanska kolaborantska elita dok je zadivljujućom veštinom umivala lice, okrenuto prema razvijenom svetu, jednome primitivnom i zločinačkom poretku. I u toku nasilnog raspada Titove Jugoslavije, kad su podivljale sve naše revolucionarne i kvislinške sile istovremeno, nastavili su da se snimaju bulajićevski filmovi koji su, ovoga puta, u svakom smislu bili stvarni. Čitava naša kultura se počela deliti na ljubitelje onih starih i ovih novih.

Jedna od aktuelnih afera u Vladi nameće odgovore, koje je teško ponuditi, na pitanje, kako su naredne generacije Titovog establišmenta uspevale da se školuju na Zapadu i snalaze po međunarodnim institucijama, dok je Jugoslavija grcala u staljinizmu, titoizmu i slobizmu. I dalje nam testerišu mozgove, i mentalno nas džepare. Korupcija je uvek drugorazredna.

Kubanska vakcina verovatno je nusprodukt sovjetskih eksperimenata nad robovima jednoga od najdugotrajnijih totalitarnih režima, čija je jedina ljudska i biološka sloboda bila uživanje u duvanskom dimu, sa alternativom da se prepliva more ajkula i domogne Floride. Kult kubanske vakcine jedan je od simptoma sistematskog trovanja javnosti željne jednostavnih odgovora i brzih rešenja. Zatrpavanje istine, i stvarnosti u kojoj ne uspevamo da postanemo slobodni ljudi u sistemu uređenih i efikasnih institucija, aktivnost je od posebne važnosti u razdoblju koje je, i narodnom voljom, otkrilo nemogućnost i neraspoloženje da se nastavak uvođenja Srbije u ruski komonvelt obavlja upotrebom prethodnog „oružanog nasilja“. Zataškavanje Đinđićevog ubistva, likvidacije vojnika po kasarnama, paljenje ambasada, mikrogorska škola mišljenja, sve do sage o spaljivanju žrtava poplava u visokim pećima ili afere Kantrimen, koja je naročito bizarna, itd., by the end of the day, pravo je čudo kad više od polovine ispitanika i dalje ne odustaje od ulaska u Evropsku uniju, dok mahnitanje po društvenim mrežama ostaje samo iskaz virtuelne patologije, lišen konkretizacije.