Kuvani akvarijum

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Ne bi te Jugoslavije (zapravo kraljevine SHS) ni bilo da Džej Pi Morgan nije odabrao da kreditira britanske ratne napore. Istina je da su hrvatske želje o republici bile nerealne ne samo zbog uvek omiljenog Velikosrpskog (šovinizma, komunizma…) jer da je tadašnji srpski trust mozgova dao Hrvatskoj i nezavisnost pitanje je koliko bi to dugo trajalo? Do marša na Rim? Do pobede admirala Hortija? Istina je i da Srbija nije shvatila da je zapravo izgubila prvo svetovno vojno i da je trebalo odmah stvoriti banovine Sloveniju i Hrvatsku te dati Hrvatskoj i Mostar i Bihać i Travnik i Suboticu te na taj način dokazati oslobodilački karakter. Ni način na koji su detronirani Petrovići u CG nije bio prikladan. Da ne razglabamo o tome koliko se nije radilo na oporavku razvaljene Srbije, prepoznavanju makedonske prirode makedonskog pitanja, muslimanskoj integraciji… Jbg, mislilo se mnogo smo jaki. Socijalistička Jugoslavija je pak trajala koliko i karijere njenih tvoraca. Kako objasniti konfekcijskom članu partije treće generacije da njegov skoro kremaški life style vuče legitimitet od tifusara sa Sutjeske koje je proviđenje (vaistinu proviđenje) dovelo na vlast a uslovi borbe naučili da cene državnost. No tako je to. Ne propada se pored praznog brigadnog kazana u naci okruženju nego kada se hipertrofira u nekultivisanom individualizmu. Adesso tutto e chiaro. Ako nacionalni ponos dignemo na jedan visok nivo, recimo prihod od hiljadu evra mesečno, jasno je da oko 50% Slovenaca, 20% Hrvata i 5% Srba zaista mogu da se nacionalno ponose. Ostali uvek imaju koga da okrive za nemogućnost imanja takvog nacionalnog ponosa. Hrvati Srbe, Srbi Albance…

2. Ono kada o kvinslinGskim namerama pise Smaradzic. Prvo neka nauci kako se pise kvislinG.