Levijatan

Njihovi ljudi su u Vladi, medijima, tužilaštvima. Oni finansiraju tabloide koji sramote Srbiju i svaki dan seju mržnju protiv Bošnjaka i svakoga u okruženju. To je aparat zla koji se hrani nesrećom“, izjavio je Vuk Drašković televiziji N1. Nisu reagovali zvaničnici, s kojima je SPO u parlamentarnoj koaliciji. „Duboka“ javnost, očekivano i uobičajeno, osporila je njega lično. Kao da postoje dve istine, dva njena lica. Kao da je uspostavljen širok front otpora onim snagama koje su nam „otele državu“.

Nakon četiri meseca blokade, opozicija nije bila u stanju da se u punom sastavu izjasni o odgovornosti predsednice parlamenta koja ponižavajući istu opoziciju, i podsticanjem ličnih progona i govora mržnje, ponižava, progoni i obasipa mržnjom sve koji veruju u smisao parlamentarizma, bez obzira na političko opredeljenje. Da li Janković ima bilo kakav jasan plan za budućnost teško poremećenih nacionalnih i regionalnih odnosa? Da li će „region“ dopustiti da ga rasparčavaju i Istok i Zapad dok se svrstava u kolonama pred Moskvom i Briselom, kao pred Jezdom i Dafinom? Kako je moguće, da KOS (VBA), nakon tolikih „reformi“, ponovo diže balvan revolucije? I opet gutamo njihove splačine. Građanstvo i dalje veruje somnabulnom buncanju koje serviraju RTS, Pink i ostatak one medijske mreže koja je osmišlja još u Tadićevom kabinetu kako bi se, u sinergiji sa službama, šibicarilo nacionalnom mržnjom i kriminalizacijom cele društvene vertikale. Takvo udvaranje tranzicionim gubitnicima doprinelo je promeni vlasti 2012.

Političkom društvu, i najmoćnijem od svih nas, predsednica parlamenta otela je parlamentarizam, Dačić spoljnu politiku, karteli ekonomiju. Najmanje je važna pretpostavka, da je srpska regionalna politika ponovo promašila i cilj i temu, pogrešno se opredeljujući, pretežno posredstvom najprljavijih medijskih kuća, ne samo za gubitnika u makedonskom političkom procesu, nego i za njegovog ruskog gazdu, gubitnika u svetskoj politici čiji Levijatan premlaćuje demonstrante i ubija novinare. Umesto da se od 2012. nađemo već u 2020, koja je zračila optimizmom, ponovo smo u smutnji koja je prethodila 5. oktobru. I dok je Vučić 2012. samokritično priznao političku superiornost one opšte vizije čiji je 5. oktobar simbol, makar i simbol gubitnika, danas Dačić i Vulin zapravo osporavaju onu njegovu spoljnu politiku koja se zasnivala na potrebi da se izgradnjom infrastrukture i otvorenog tržišta budućnost gradi sa susedima s kojima delimo istorijsko iskustvo, koje nije uvek samo negativno. Neće nam pomoći ni Putinovi neomarksistički kozaci, ni postmarksistički kabinet Federike Mogerini. Nažalost, Belgrade Waterfront je, umesto glamura, simbol minimalca, sendviča, pečenjara i poltrona. Deep State preti Velikom Albanijom (njen strateški smisao). Levice prete Titom, studenti socijalizmom. Učenje na greškama osporava se ne samo Vučiću i Draškoviću, nego i bilo kojoj političkoj ideji koja bi da ovom neredu ponudi demokratsku i tržišnu alternativu.