Limes II

Dugoročno, i dalje se suočavamo ne samo sa zlokobnom prošlošću, nego i sa izvesnošću da će i BiH i Srbija ostati nedovršene i neefikasne države, nedefinisanih teritorija, granica i institucionalnih ingerencija. BiH je u protekle dve decenije, umesto predmeta racionalnih i prosvećenih reformi, koje su sprovodile i Austrija i Jugoslavija, postala ogledno dobro islamističkih frakcija, a Republika Srpska područje ruskog uticaja koji narušava konzistentnost čitavog postjugoslovenskog prostora pred neophodnošću pune i dosledne evropske i, naročito, regionalne integracije. Za Srbiju, koju kosovsko pitanje čini nedovršenom i nelogičnom državom, jedina alternativa stanju sluđenosti, frustracija i iščekivanja upravo je onaj povratak na etničko nasilje na koji pozivaju novine i televizije promovišući ratne huškače iz devedesetih, koji su svoju decu slali u zapadne škole, a tuđu na ratište, i stručnjake za rat i politiku bez dana staža i u politici i u bilo kojoj oružanoj jedinici. Ispod radara usijane svakodnevice provlači se i vojvođansko pitanje koje neće biti ponovo otvoreno temom izbora, ili pokrajinske akademije, nego pre svega potrebom opšte političke i ustavne reforme, podrazumevajući traganje za uzajamnim poštovanjem, tolerancijom i uvažavanjem unutrašnjih razlika.

Udbaško-građanski front, potvrđen nakon Srebrenice na logici incidenata iz marta 2003, potvrđuje da je srpska politika i dalje vezana za obrasce davne i kobne Osme sednice, koji su se zatim realizovali na platformama ratnog i antiratnog profiterstva. I Đinđić i Vučić su mete te neprincipijelne koalicije upravo zbog rešenosti da je celu ostave u prošlosti. U ovom trenutku u parlamentu i biračkom telu ne postoje uslovi za realizaciju jasne evropske, evroatlantske i dobrosusedske agende. U stvarnosti u kojoj su naše novine i televizije trovačnice ljudskih duša, tu agendu je nemoguće sprovesti bez javne podrške i ustavne reforme. Najteži politički greh prethodne, Tadićeve administracije, bio je uverenje njegovih spin doktora da će radikalizacijom javnosti obezbediti široku, masovnu podršku javnoj politici koja je, udvarajući se svima pomalo, tonula u bespuće bezidejnosti i korupcije. I ponovo se uludo potrošilo dragoceno vreme. Izbori koje će podsticati jasna evropska, reformska i kulturna agenda jedini su izlaz iz aporije u kojoj se premijer utrkuje s ministrima, parlamentom i medijima. Dok u vladavinu prava ne veruje skoro niko, i, u odsustvu takvog iskustva, ne želi je skoro niko.