Milova poruka srpskoj politici

Poslao je 1997. Momira Bulatovića na Terazije da i tamo, tj. ovde, gusla u kakofoniji najbizarnijih ideja i ličnosti koje su nam uništile živote. Sačuvao je Crnu Goru od nepotrebnog izlaganja NATO agresiji 1999. Zaštitio Zorana Đinđića i pomogao mu da izvede 5. oktobar. Sve dalje od toga bila je hronika naše nesposobnosti da Srbiju približimo liberalnoj demokratiji koja ponovo odnosi briljantne pobede na evropskim izvorima, nakon Trampa i Bregzita. Ako je u toku obnova Hladnog rata, a Crna Gora se odlučno i hrabro opredelila, ponovo je u pitanju Đukanovićeva sposobnost da stavove i odluke smešta u vizije budućnosti za koju je srpska politika nevoljna i nesposobna. Dok povlađuje antropologiji umesto da služi razumu i pravu svake društvene jedinke na jednakost i slobodu.

Zakukavanje nad „NATO agresijom“ najodvratnija je javna pojava nakon 5. oktobra. Samo je u Srbiji palo nebrojeno više žrtava Miloševićevih kriminalnih avantura, samovolje i tiranije, uključujući ekonomske žrtve kojima je komunizam širom sveta uništavao ljudsku supstancu. Kolektivno odsustvo osećanja za žrtve sopstvenih političkih odluka usporilo je razvoj Srbije u svakoj pojedinačnoj sferi. Ta naša mizerija je predmet političke trgovine na svim izborima nakon 5. oktobra. Ali je i živo blato koje guta ostatke razuma i odgovornosti u svakoj prilici kad je potrebno da, poput Mila, britvom sečemo budućnost od prošlosti. I verovatno se danas niko neće usuditi da izusti, da je Srbija ponosna na Crnu Goru, ukoliko smo i dalje isti narod sličnog jezika i zajedničke sudbine, a nadam se da jesmo.

Ulazak Crne Gore u NATO snažan je politički iskorak koji prevazilazi njene razmere i potencijale. Podsetio bih i na nekoliko važnih činjenica. NATO je okvir evropskog pomirenja. Zapadna Nemačka je pristupila već 1955. NATO je dugo tolerisao divljanje beogradske politike i JNA, i uspeo da zaustavi prvi hladnoratovski sukob na evropskom tlu, uz sve žrtve s kojima saosećam i kao vojnik (dva puta sam oblačio i skidao uniformu, i dalje sam sposoban za vojnu službu). Distanciranje od Putinove agresije prema susedima i ruskim demokratskim snagama prioritet je časti i odgovornosti, etike koju Srbija ne prihvata. Ulazak ostatka Zapadnog Balkana u NATO je nov institucionalni okvir regionalnog jedinstva pred svim izazovima spoljnog sveta. Svi javni neprijatelji NATO integracije Crne Gore i Srbije pozivaju na obnovu zločinačke politike, izolacionizma, nacionalizma i ratnog komunizma. Ukoliko je i to važno, svaka odluka Mila Đukanovića koju je Srbija odbijala da razume i sprovede bila je potvrda našeg zaostajanja za partnerom koji je neuporedivo manji, štaviše istorijski siromašniji, ali brži i pametniji.