Mizerija zla

 Nismo zatečeni u zamci prošlosti, mizerija zla eskalira u svakoj političkoj i kulturnoj generaciji. Jedan smo od najsiromašnijih naroda u Evropi. Beda i iseljavanje srozali su nas na indeks inteligencije koji je niži od tačke biološkog proseka, a rast obećavaju tek deca rođena nakon 2000. Ako je očigledno da smo prepušteni sebi samima i podivljaloj, restaljiniziranoj Moskvi, zaglibljeni u moru blata i mraku orijentalizma, kojem pripada i ovo refeudalizirano, „slatko“ pravoslavlje, kako da otvorimo vrata tamnog vilajeta koji nije samo opipljiva stvarnost nego i dijagnoza predrasuda o sebi i o drugima?

Ne prođe dan a da se ne prisetim odluke Mirka Kovača da, u prvim ratnim danima, pređe u mirnu, pitomu pozadinu one „druge strane“, nama najbližeg naroda s kojim nas svađaju najprljavije ideje i najgluplja osećanja. Moj otac ga je smatrao našim najtalentovanijim piscem, najčistijim, osebujnim stilistom, ali je, ne odobravajući njegov etički i politički stav, zaboravio da je sam, na svojim počecima, rekonstruisao hroniku „velike“ dekadencije Dubrovačke republike, te izuzetne, duboko poetične paradigme odnosa dva naroda koji su samo združenim snagama bili sposobni za velike i trajne poduhvate, i kolektivne i individualne, i za najgadnija zlodela. Hrvatstvo i srpstvo jedno bez drugih ne postoje, prožimajući složene, do nedokučivosti, ličnosti Ruđera Boškovića, Tesle, Meštrovića, pa i Kovača ili moga oca koji bi, lišeni primesa, nadahnuća, znanja, iskustva „one druge“ kulture ostali suhi, prazni, dosadni i uzaludni. Sa one strane, razmatrajući „mistiku zla“ i „mizeriju duha“ konkretnih kulturnih krugova koji su podstakli, ohrabrujući ih, ubistva, pljačke i razaranja, Kovač je ostavio i sledeće rečenice: „Pisao sam u dnevniku da mi je dobro, iako sam bio očajan, jer sam svakodnevno gledao prizore patnje i rušenja, a znao sam da je jedan od stratega ovog pakla književnik Dobrica Ćosić, sadašnji predsjednik države koja ratuje. Milošević je samo mahnita glava, demon popularnosti, kako bi rekao De Rugemont“.

Tada je, ili znatno ranije, zatvoren krvavi krug patnje i beznađa, iz kojeg će izaći ili svi ili niko.
Katastrofalna ekonomska konjunktura, nepovoljan geografski položaj, gubitak izlaska na more, sve skromniji ljudski resursi: preostaju nam mir sa susedima, trgovina, pokretljivost i efikasne institucije. Svet je naizgled podivljao, mada se nikad nije bolje živelo, nikad nije bilo manje ratova, gladnih i bolesnih, ali se pomame i bogati i siromašni. Politička eskalacija zločinačkog poduhvata odvijala se tokom 1989, godine vrhunca jugoslovenskog razvoja, koju nećemo ponoviti bez regionalne reintegracije i primene pohvala MMF-a na celinu javne politike.