Nadnica u ruskoj guberniji

Zastrašujuća je mogućnost da se srpski FIAT preseli u Poljsku, mada su tamo radničke plate višestruko veće. Ali bi trebalo da je jasno, da su plate najmanja troškovna stavka, i da je problem u opštem političko-socijalnom ambijentu. Racionalan investitor će dobro čuvati svoje radnike. Mizerne nadnice, međutim, ne nude dovoljno zadovoljenja svim onim investitorima koji poslovanje u Srbiji, zbog nereda i nesigurnosti, smatraju privremenim rešenjem.

Plate su uvek niže na periferiji nego u ekonomskim centrima, naročito onima koji su naučno-tehnološki inovativni. To bi bilo uputno i za slovačkog premijera, nezadovoljnog platama slovačkih radnika u nemačkim automobilskim pogonima. Nemate Poršea, nemate BMW, ta razlika je i razlika u nadnicama. Srbija je nesrazmerno dalje od Slovačke i Poljske u odnosu na jezgra ekonomske dinamike. Još uvek je, mentalno, delimično i sistemski, u komunizmu. Nije okončana tranzicija. Mediji i inteligencija nameću diskurs kolektivizma i redistribucije. Nakon Velike Srbije, smislili su ideju ruske gubernije. Rusija je u stvari Velika Srbija: ekonomija kilava, sistem kriminalan, društvo očajno. Srbija odbija evroatlantske vrednosti tržišta, konkurentnosti, vladavine prava, individualnih sloboda. Udbe su moćnije od znanja i nauke. Putinov špijunski centar namenjen negovanju zločinačkih tradicija i rušenju krhkih demokratija u susedstvu smešten je u Nišu gde je Miloševićev režim uništio nekad prosperitetnu industriju. Javnost i kultura dive se diktatorskim i razbojničkim režimima, Rusiji, Kini, Kubi, Venecueli, čije su radničke plate jednako bedne. Kineske investicije? Kineski dug je dva i po BNP-a, dolar pada, a „čelično prijateljstvo“ iskusili su svi kojima su krajem devedesetih biznisi propali zbog dampinške kineske robe.

O složenim spregama ekonomije, ekonomskih i državnih institucija i demokratije svedoči intenzivan rast BNP-a i plata nakon 2000, koji je zaustavila ekonomska kriza 2008, kad je vraćen FIAT, i potpisan SSP sa EU. Aktuelni ekonomsko-socijalni kolaps takođe je posledica nove radikalizacije srpske politike za kojom su posegli Tadić i Dačić, pa smo 2012. dobili predsednika sa sumnjivom diplomom i, ispostavilo se, kvislinškom političkom platformom. U takvu razvalinu od društva, države i kulture niko normalan ne želi da dugoročno ulaže. Neće ni Dačić.

Jedina sistemska prednost Srbije su visoke budžetske kompenzacije, čime se neguju posledice. Mizerne radničke nadnice su takođe posledica malog i nekvalitetnog učešća domaćih investitora, naročito u kontekstu nepostojanja konkurentnosti tržišta radne snage. Svesni svih navedenih anomalija (u poređenju Srbije sa EU), srpski tajkuni su izbegavali da kapital stečen u spregama sa upravljačkim i bezbednosnim strukturama prenose u realan ekonomski sektor. Oni su znali bolje od svih da patriotsko-radikalske vlade, negovanjem „proizvođača“ i prezirom potrošača (izuzev sebe samih), uništavaju i jedne i druge. Političkom voljom onemogućena je i tranzicija tajkunskog kapitala u nove oblike vlasništva.