Najteže od svih pitanja (I)

 „Kako je ovo moguće? U svakoj zemlji na svijetu kad neko umre imovina pripada državi. Po čemu su jevreji (malo slovo, prim. N.S.) izuzetak“? „Šta je sa imovinom Srba u nekadašnjoj NDH i današnjoj Hrvatskoj“? (Boris) „Nisam zainteresovana strana ali zašto samo jevrejima (malo slovo, prim. N.S.) zar su ostali građani drugog reda“? (Zoran) „Još jedan Vučićev poraz u dugom nizu“ (Koloseum).

Ne znam i ne interesuje me zašto su u radu „pristojnih“ „nacionalnih institucija“, ili u izgradnji „porodičnih vrednosti“ najglasniji dežurni ekstremisti i bolesnici. Ovde ću se osvrnuti na rad i stavove direktora Agencije za restituciju Strahinje Sekulića, svestan da raspolažemo izuzetno vrednim resursom državnih službenika nevidljivih u javnosti, skriveni za ešalonom karijerista, nekad i sociopata, koji kreiraju ili „analiziraju“ politički i medijski prostor. Premijer mora ubrzati korake koji će ga deliti i od sopstvene, i od kolektivne prošlosti, i od interesnih grupa koje ga u toj prošlosti zadržavaju sa svima nama zajedno, svesni da je boravak u čekaonici za neki budući život tačka preseka društvenog konsenzusa. Zakon o imovini žrtava holokausta koju će Srbija vraćati jevrejskim zajednicama, uz simboličnu nadoknadu iz državnog budžeta jedna je od odluka koja nas smešta u sam vrh uređenih evropskih zajednica, i nije neobično da se počeo osporavati, bez obzira na istorijski i etički kontekst, ili upravo zahvaljujući tome kontekstu.

Negacija holokausta i antisemitizam su globalne pojave. Većina država okupljenih u UN neprijatelji su Izraela, države u kojoj Palestinci i Arapi uživaju najviše standarde demokratskih i ljudskih prava, više nego u matičnim tvorevinama. U tridesetim godinama XX veka antisemitizam je postao kulturna norma zabludelog, bezidejnog srpskog građanstva, zaraženog uticajima ruske emigracije koja se, pred boljševizmom, sklanjala i od sopstvene slike u ogledalu. Titova Jugoslavija podržavala je palestinske teroriste, a Jevrejima dopuštala iseljavanje u Izrael pod uslovom oduzimanja svih građanskih prava u matici.

Restitucija je samo jedan od sadržaja kulture sećanja na Holokaust, i izgradnje novih odnosa s Jevrejima koji bi trebalo da su, svi, ma gde bili, domaći, integralan deo srpskog društva, na isti onaj način na koji su SAD i Izrael uspostavili uzajamne odnose. Agencija za restituciju je supstitucija za sudove koji za takav zadatak nisu bili spremni u bilo kom smislu, stručnom, političkom, etičkom. Zato će rešenja koja će potpisivati direktor agencije Strahinja Sekulić, jedan od najzaslužniji za zakon o imovini nestaloj u holokaustu, za buduće uređeno i zaista „pristojno“ društvo biti jedno od polazišta tumačenja prošlosti, smernice za budućnost, i precedenti u smislu trajnih pravnih i kulturnih normi. O tome naredne nedelje.