Najteže od svih pitanja (II)

U Jugoslaviji su i nakon Holokausta nastavljeni progoni i otimačina. Poreklom iz najpasivnijih zabiti, oslobodioci su ulazili u tuđa kupatila i papuče. Konfiskacijom i nacionalizacijom Jugoslavija se isprva brže sovjetizovala od svih ostalih istočnoevropskih satelita. Srpska građanska proruska desnica (koja je takođe baštinila privilegije titoizma), smatra da je suverena u raspolaganju svim društvenim resursima. Podrazumevajući svoje nakaradno tumačenje prošlosti, do završne reči o svakom važnom pitanju, koju će, smatrajući nas sve mentalno zaostalim, izricati u mejnstrim medijima (Politika, Pink, RTS), ili posredstvom društvenih mreža koje su na korak od novoga, apokaliptičnog, nacionalnog obračuna, koji će nas učiniti najvećim Srbima i Rusima na svetu. Levica kidiše na svako tuđe bogatstvo, osim na sopstveno, i rušiće svaku administraciju koja se ne poziva na kontinuitet tjentiško-dedinjskog establišmenta.

U Srbiji nema političkog centra pre svega zbog odsustva slobodnih, efikasnih institucija. Društvene nauke obmanjuju tvrdeći da je u zoni Evropske unije, pred kapitalizmom i globalizacijom, propala i srednja klasa, koja je oslonac umerenih politika: ona je, naprotiv, predimenzionirana i stoga nevidljiva. Uređenje vladavine prava, koje bi moglo da usledi otvaranjem poglavlja 23, doprineće i društvenom smirivanju, i dodatnoj kapitalizaciji svih slojeva, osiguranjem domaćih i stranih investicija, a posredno približavanju svih politika liberalnom centru.

Rad Agencije za restituciju jedan je od putokaza takvog razvoja. Demokratske institucije, naročito pravosuđe i agencije koje ga supstituišu, dužne su da brinu o etici društvenog razvoja. Iskustva Drugog svetskog rata podstakla su Evropu u izgradnji zajedničkih demokratskih institucija. Tako je, a u vezi s Holokaustom i pitanjem odgovornosti kvislinškog okupacionog režima, kojim uporno manipuliše građanska proruska desnica, Agencija rešenjem od 15. juna utvrdila sledeće: da pripadnik okupacionih snaga, niti njegovi naslednici, nemaju pravo na povratak imovine (imovina generala Milana Nedića konfiskovana je kao od narodnog neprijatelja); da je Nedić „nesporno sledio ideologiju okupatora“, i „postupajući u skladu sa stavovima i politikom okupatora“, predstavljao „pripadnika okupacionih snaga“, Time je i kvislinška uloga generala Nedića u sprovođenju Holokausta i svih ostalih zločina, uključujući prostor Sajmišta (samo nominalno pod NDH, do 1944), postala izvršni presedan koji bi trebalo da ubuduće poštuju zvanične institucije, podrazumevajući reviziju revizionizma koji su našoj kulturi i obrazovanju nametnuli proruski kvislinzi u toku poslednje decenije.

Veoma je aktuelna javna debata koja otvara pitanje, da li Srbija puzi u autoritaran režim koji će potčiniti ionako slabe, rovite, neefikasne i neubedljive institucije. Da li su bili uzaludni moji pokušaji, iz niza proteklih godina, da ukazujući na dobre primere racionalizujem rad naših institucija i Vučićevu ulogu u promenama političkog sistema, pre svega u domenu evropske integracije? Uzalud bih tvrdio, da su mi namere bile najbolje. U ma kome pravcu da nastavimo, male razlike iz prošlosti zaseniće značajne promene.