Njet

Staljinistička u političko-emotivnu patologiju koja se prenosi generacijama. Putinova Rusija nam otima ostatke ostataka evropskog suvereniteta i identiteta, ekonomskog potencijala i zdrave pameti. „Prijateljstvo“ skupo plaćamo, predajom energetskih resursa, i sluđivanjem javnosti koja se, kao i ruska, isušuje odlivom mozgova: kako „raste“ izvoz u Rusiju, kako će neki Borat da „pusti“ FIAT, dugovi Srbijagasa, itd. Nepodnošljivo je lupetanje o duhovnoj „bliskosti“ dva opustošena naroda. Rusija ne zna kako da se izbori sa svojom veličinom, dok Srbija skapava u frustraciji izgubljenih granica i propalih šansi, koji nikad nisu postojale. U odnosu na podložnost Putinu, koji jedva da nas hoće, i ne zna kud bi s nama, osim da trguje našom glupošću i nesrećom, „devedesete“ su bile veličanstvene: ratovali smo za „veliku Srbiju“, nismo birali sredstva, izbrukali smo se i (privremeno) propali, izdali smo Jugoslaviju (koju nije hteo ni Tito, osim kao skupinu ličnih funkcija i privilegija), ali smo očuvali integritet, u svim nakaznim oblicima u kojima se tumačio i realizovao.

Kaliningrad je ruska enklava na Baltiku, do 2016. ekonomska oblast s razvijenom visokotehnološkom industrijom, ali su sankcije EU najednom zaustavile inače intenzivan ekonomski rast. Njeni potencijali ostali su ostali izuzetni, i njima Srbija, potencijalna balkanska ruska enklava, nikad neće raspolagati. Podvlačenje pod evropske sankcije Putinovom režimu besmisleno je i u svetlosti iskustva sa evropskim sankcijama iz 1991. koje su opustošile srpsku ekonomiju. Partnerstvo s Mađarskom i njenim koketiranjem s Putinom opominje da je Orban zanemario nasleđe revolucije iz 1956, koje je nevidljivo i u mađarsko-srpskoj bilaterali. Ne mogu da predvidim sve posledice takvih odluka, ni za Srbiju, a naročito ne za Mađarsku, čije bi nam dosledno evropsko opredeljenje pomoglo više od ovog lutanja u magli, guske da ne pominjem.

„Oslonac“ na Rusiju razara naše demokratske institucije, uvodi nas u zone sumnjivog finansijskog i političkog kapitala, vraća nas u nekulturu Agitpropa, i ostavlja na periferijama razvijenih sistema. Suprotno najavama, i srećom, predsednica srpske vlade počela je da vodi politiku, ali ne verujem da je ambasador Čepurin, čeprkajući po našoj spoljnoj politici, objasnio zašto njegova vlada maltretira pripadnike dela populacije koju ona, na ponos i benefit Srbije, otvoreno zastupa, zašto progoni, hapsi i ubija proevropske opozicionare i novine. Pred ovim jadom od srpske opozicije, izuzetno poštujem otpor diktaturi ruskih liberalnih snaga i misleće javnosti. I jasna mi je, ako nekome u Vladi nije, dilema EU ili Rusija: demokratija ili tiranija, slobodna ekonomija ili energetska autarhija, integracija ili izolacija. Naš trenutni izbor je, da li ćemo biti jednaki evropskoj ili ruskoj sirotinji. Ako ni to nije jasno, pitajte ove migrante, na koju će stranu oni.