Dobra vest nije vest. Gotovo je nezapažen izveštaj o uspesima ovogodišnje spoljne politike koji je podneo šef diplomatije Ivica Dačić: otvaranje poglavlja u pregovorima sa EU, predsedavanje OEBS-u, i sprečavanje prijema Kosova u Unesko. Redosled je ovde namerno hronološki preokrenut. Budućnost Srbije u smislu ekonomskog, društvenog i političkog razvoja je zaista u EU, sve i da je EU na počecima delimične ili potpune dezintegracije. I u slučaju da se ostvare najcrnja predviđanja evropske budućnosti, Srbija će evropski uspeh krunisati institucionalnim i integracionim kapacitetima koji će je osposobiti da se, u zajednici sa susedima i onim partnerima koji su njen spoljnotrgovinski prioritet (Nemačka, Italija), uspešnije suočava sa globalnim izazovima. Pred kojima najbolje da bude nevidljiva.
Bez obzira na uspehe, navedeno trojstvo naše spoljne politike takođe je podložno preispitivanju, naročito u kontekstu pregovora, ali su politički činioci, mediji i javnost nespremni na takvo suočavanje. Koncept OEBS-a dubinski je narušen ruskim napuštanjem helsinškog poretka i otvorenim kršenjem ljudskih prava. Srbija će ne samo u domenu spoljne politike, nego i u toku pregovora o poglavljima 23 i 24, morati da se opredeli u odnosu na nasleđe komunizma i nacionalizma: nesamostalno i siromašno pravosuđe, nereformisane bezbednosne službe, političke i institucionalne opstrukcije ne samo primeni nego i daljem razvoju ljudskih prava. O svemu navedenom je dovoljno upozorenje slovenački referendum o pravima istopolnih zajednica, ali i podsećanje da smo zajedno ispali iz istog šinjela, zadržavajući i sličnosti koje nisu za pohvalu. Konfliktno rešavanje sporova sa ostatkom nekadašnje jugoslovenske zajednice takođe ne vodi stabilizaciji politike i institucija. „Meka moć“ danas je najuverljiviji garant verodostojnosti u međunarodnim odnosima, i potvrda o vladavini prava, najprivlačnijem činiocu privlačenja svakog stranog kapitala. Domunđavanje s Trećim svetom bila je ne samo jedna od dugoročno neuspešnih strategija Titove spoljne politike, nego, povremeno, i ruganje zdravom razumu i organizovano maltretiranje javnosti. Najzad, ukoliko je u pitanju budućnost nacionalnih interesa, taj interes su, ukidanjem granica i univerzalnim razvojem ljudskih prava, ostvarile sve nacije u evropskoj zajednici (dok su ruske manjine u postsovjetskim republikama svedočanstvo o jednom prevaziđenom pogledu na svet i odnose kolektiviteta).
Pregovori sa EU postaće izazov celokupnoj javnoj politici i institucijama. Ukoliko je brzina integracije jedan od činilaca uspeha, prilagođavanje institucija podrazumeva prevremene izbore i ubrzavanje reforme javnog sektora. Ali evropeizacija ne sme postati Nojeva barka, koja će poneti izabrane, a sve ostale ostaviti da se dave u stihiji prošlosti i stečenih navika. Da se o izborima razmišlja ukazuje i jedna od stranih agentura, koja već sastavlja spisak ludaka koje će kandidovati za predsednika sveta, Srbije i dalje naniže. I prvi put su, od 1990, prioritet unutarpartijski izbori nad međupartijskim. Jedina neizvesnost buduće skupštinske većine je domet kompetencija i funkcionalnosti. Budućnost institucije predsednika nije samo personalna, nego i pitanje ustavnih promena.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
