Nova srpska nacija

Identitet demokratske i otvorene nacije je nepristajanje na svojstva i logiku krda. Rusizacija srpske nacije nije samo ideološki koncept novog varvarstva. Ona je kvislinški otpor nastavku modernizacije i evropske integracije. Rusizacija se hrani ostacima nacionalističke i građanske kulture i politike, iz epoha koje su gotovo zaboravljene. Sukob Kardelja i Rankovića ponovo je stvaran, i Srbija je ponovo na pogrešnoj strani. Novogovor RTS-a nije samo ishod novih seoba. Taj postjulovski sindrom je odbacivanje beogradskog jezika i stila, koji nikad nije ozvaničen, dok su ga usvajali i uvažavali naši najbolji ljudi od mišljenja i talenta. I dijalekti su kolateralna šteta antikulturne politike. Mumlanje vladika i generala je naizgled dijagnoza nejasnog porekla. Sekularizacija i demilitarizacija zaostaju zbog svoje kulturne, ne samo političke suštine. Negiranjem prava nacije da napusti grobnicu stvarne i izmišljene prošlosti, negiraju se njene stvarne ekonomske i kulturne potrebe. Identifikacija s ruskom nacijom, i stvarnom i izmišljenom, pre svega s njenim zabludama i glupostima, negira i bliskost s jugoslovenskim susedima. Regionalna reintegracija i ulazak u NATO su panične opsesije nove političke patologije.

Ukrajinski sukob je ideološki i strateški. Putin je zaustavio evropsku integraciju Ukrajine u strahu od uvoza evropskih institucija i normi. Pluralističko društvo i vladavina prava izazov su oligarsima i korupciji, i negacija bojarsko-mužičkog sustava koji je iz carizma preuzela, i okrutno čuvala, svaka naredna upravljačka struktura. Važnost Srbije u agresiji na Ukrajinu posebna je dok se svakodnevno sužava ruski manevarski prostor u baltičkim republikama. Njihove ruske nacionalne manjine su predmet manipulacija i pritisaka od početaka raspada Sovjetskog Saveza. Putin je Miloševićevu metodologiju primenio na Kavkazu i u Ukrajini, dok baltičke republike štite EU i NATO. Baltički standardi neuporedivo su viši od ukrajinskih (i srpskih, i ruskih). Baltički Rusi istovremeno uživaju status evropskog građanstva, strateškog sna svakog oligarha i bandita.

Sve su učestaliji lomovi velikih iluzija. Već je zaboravljena globalna obmana o potencijalima država BRIC u kojima su demokratske norme podređene ekonomskom razvoju relaksiranom od uticaja vladavine prava. Maksima da su u demokratijama krize povremene, a u diktaturama stalne, važi i za XXI vek. Ponašanje Rusije delegitimiše perpetuum mobile demokratiju: neodržavana, ona tone u nacionalizam i autarhiju. Propašće i levičarske obmane o perpetuum mobile ekonomiji, koje su u fokusu, nekad i pod pokroviteljstvom, iste spoljne politike.