Novi bipolarni svet (1517-2017)

Svet je suviše složen da bi se delio po obrascima Hladnog rata, koji se nikad neće ponoviti. Možda se ni Istočna Evropa neće vratiti tamo odakle je jedva pobegla, mada otkriva simptome remisije. Nismo se svi vakcinisali.

Nova podela sveta podudarna je sa ishodištima pola milenijuma protestantizma. Reformacija je jedan od modernizacijskih tokova, i nije obuhvatila samo promene u hrišćanstvu. Protestantska etika ističe individualizam i ličnu odgovornost, predanost radu i promenama, i univerzalno je stanovište koje pokreće svet tamo gde se zaista odvija dinamika preobražaja. Kapitalizam četvrte tehnološke revolucije, pogrdno neoliberalizam, jedan je pol sve složenije globalne stvarnosti, i ponekad se poistovećuje s protestantizmom. Kritike kapitalizma opominju rastućim socijalnim razlikama i predatorskom prirodom transnacionalnog kapitala, pozivajući na povratak redistribuciji i nacionalizmu, tim sistemskim neslobodama koje bi trebalo da su zakopane u totalitarnoj prošlosti.

Do nastanka EU i otvaranja globalnog tržišta, sve uspešne, bogate i slobodne države bile su većinski protestantske (s Francuskom, Japanom ili Bavarskom). I dalje su najprivlačnije imigrantske destinacije. Inače podeljen na bezbroj denominacija i sekti, protestantizam je inkluzivan u tom smislu da su maksime radne etike, individualizma, slobode i vladavine prava postale opšte vrednosti koje je protestantizam generisao u procesu političkih i društvenih promena obuhvaćenih verskom revolucijom i njenim sektaškim ishodištima.

Protestantizam je s kapitalizmom zapatio i Srbiju. Prve faze preobražaja (nekad su to bila najmanje dva veka), grube su i nasilne. Ali bez obzira na nakaznost i traume tranzicije, sebe već dugo ne smatram javnim političkim advokatom društvenog sloja kojem pripadam. Kapitalisti i radnici postaju međuzavisna interesna grupacija koja stvara ekonomsku supstancu, i jedni o drugima će sve pažljivije voditi računa, a njihov zajednički politički protivnik postaje „srednja“ ili „građanska“ klasa koja je u „propadanju“, koja „nestaje“. O tome je ovde grdna kuknjava. U Kataloniji je upravo kompromitovan državni udar razmaženih provincijalnih birokrata i studentske populacije zatrovane redistributivnim nacionalizmom i izdajničkim, asanžovskim levičarenjem. Verovatno „nisu prošli“. Fašizam XXI veka nije samo politička religija, zloćudni su koreni građanskog levičarenja i desničarskog populističkog utopijanizma. Imali smo sve to u kohortama oko Koštunice i Tadića, a činjenica da su se srozali na Jeremića i Jankovića svedoči o trendu regresije ideja i interesa poteklih iz budžetskih privilegija i prakse čerupanja kapitalista i radnika. Oni su vitalni pokretač društvenih promena, trebalo bi da su dobrodošli i strani i kapitalisti i radnici, i zato je izvesna njihova potencijalna uzajamnost, dok je čaršija (kilava i jalova) uvek ujedala ruke koje je hrane. I zato je aktuelan političko-partijski sistem neprecizan i nakaradan, i zato će izbori ponovi biti unilateralni i lični, i zato više neće biti 5. oktobra.