Nakon eksplozije u robnoj kući Tati u Parizu 17. septembra 1986, Francuska je uvela vize Jugoslaviji. Time je, mada neprimetno, osporen mit o dobroćudnoj spoljnoj politici koja je Jugoslaviju vodila u prosperitet sa osloncem na svaki stvaran ili izmišljen „stub“ u tada takođe polarizovanom svetu. Osnovano se, i godinama unazad, sumnjalo da je Jugoslavija svrstana u politici protiv Izraela, i da podržava palestinske, i ostale slične militantne grupe Trećeg sveta s čijim su problematičnim liderima bili bliski i Titov i posttitovski režim.
Već tada su se osećale tenzije u francuskom društvu podeljenom na domicilno građanstvo, i na delimično asimilovane grupe, pre svega imigrante koji su životarili na rubovima svih važnih društvenih procesa. Jugoslovene su tretirali poput trećerazrednih stranaca, dok su prioritet bili istočnoevropski politički i ekonomski emigranti, i frankofoni, na čiju se ubrzanu asimilaciju računalo, iz bivših francuskih kolonija. Jedna od važnih struja uticaja na zločinački poduhvat iz devedesetih poticala je upravo iz frustracija naših emigrantskih krugova. Nemogućnost asimilacije zajednice izuzetno talentovanih srpskih umetnika u Parizu bila je i oslonac svakog pokušaja, naročito nakon promena iz 2000, da se raspiruju antizapadni, time i antifrancuski sentimenti u srpskom društvu. Francuska spoljna politika, koju je sprovodila ambasada u Beogradu, obično nije doprinosila smirivanju takvih strasti. Verovatno se, i osnovano, računalo, da će one završiti u antiamerikanizmu. Kolateralna šteta je u svim onim devijacijama čija se ispoljavanja mogu pratiti, ovih dana, u javnoj podršci islamskim teroristima i osudama evropske civilizacije.
Ukoliko se ispostave tačnim neke od pretpostavki, da se u Francuskoj odvija građanski sukob, koji prati i duboku raselinu nepomirljivih civilizacija, istovetno pitanje odnosi se i na prošlost, i na budućnost bivšeg jugoslovenskog prostora. Terorističke pretnje su sporedne pojave naše zajedničke degradacije u poslednjih četvrt veka. Bosna je u tome vremenu, pod EU upravom, brže islamizirana nego u prethodnih pola milenijuma. Srbija je brže tonula u svoje varvarstvo pod Koštunicom i Tadićem nego prethodno pod Miloševićem, između ostalog zahvaljujući povratku, u javnost, mislilaca, umetnika i analitičara koji su osporavali otvaranje politika, društva i tržišta jednako s potporom zapadnih i ruskih vlada i fondacija, a obično i domaćih službi. U postkontinentalnim vizurama društveno-političkih eksperimenata, Balkan je ostao teatar apsurda.
Sekularizacija javnih politika i regionalna integracija nisu samo okvir zaštite od terorizma i neizvesnih ishoda migrantske krize. Evropska integracija ponovo je izazov i za centar, poput Pariza i Brisela i njihovih društvenih struktura, i za periferije. Brisel je marginalizacijom Balkana zapostavio svaki pojedinačan izazov čiji bi neuspeh mogao postati neuspeh celog evropskog projekta: društvena asimilacija, tržišna liberalizacija ili zajednička spoljna politika. Dovoljno je onu staru, dobru Jugoslaviju, prevaspitati i rekonstruisati u skladu s najvišim standardima ovoga vremena, zapuštenim u jalovim frazama i deklaracijama javnih politika. Dok hvalimo trećesvetske zlikovce poput Gadafija, Huseina ili Kastra.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
