Panda 2

Tadašnje namere Koštunice i Tijanića u sprezi sa ostacima Miloševićevog režima ostale su dugoročno uspešne. Tijanićevi saradnici rukovode javnim servisom. Mediji političkog krila Zemunskog klana mentalno su preusmerili javnost u svim socijalnim slojevima (antiamerikanizam, putinizam, teorije zavere). Ubistvo Olivera Ivanovića nije samo neuspeh zvanične kosovske politike, bez obzira na činjenicu da je ona hrabrija od otpora i u sopstvenom i u opozicionom biračkom telu. Kontinuitet naše tragike kontinuitet je legitimizacije političkog kukavičluka na koji su pristali Đinđićevi nastavljači. Njihovu antievropsku medijsku strategiju Vučić je prihvatio povlađujući i svome i građanskom biračkom telu, nastavivši linijom manjeg otpora, putem kojim se naizgled lakše ide. Ali je ubistvom Olivera Ivanovića ponovo ometena posvećenost kojom on pokušava da dugoročno zatvori kosovsko pitanje. To Vučićevo opredeljenje je za uvažavanje, bez obzira na političke razlike. Atentat na Ivanovića je jasna poruka i njemu lično. Slobodan Georgiev je tu precizan: „izgleda da su se određene strukture koje su korišćene za neke državne poslove sada osamostalile i deluju na svoju ruku, a država TO ne može da kontroliše“.

Nakon 2003, naredni veliki lom naše politike odigrao se 2008, kad su se počeli sistemski srozavati bezbednost, vladavina prava, finansije. Tadić i Đilas smišljeno su preobrazili tzv. građansku javnost potvrđujući da je njihova snaga u Mikiju Rakiću i Mlađanu Đorđeviću, a ne u Đinđiću ili Jovanoviću. Đilasov Press postao je Vučićev Informer, a sve ostalo je najmanje slično. Na odsustvo bitnih razlika već je upozorio Miloš Ćirić: „Izvinite, ali kad se okupe Počuča, Gujon, Jeremić, Đilas, Rašković-Ivić i navijači da pale sveće noću, ja ipak gledam da nisam tu.“ Tadić se već negativno izjasnio o Briselskom sporazumu i nastavku pregovora, ne nudeći, po običaju, alternativno rešenje. Politički ekstremisti jednako su raspoređeni u vlasti i opoziciji. I ako su Marko Đurić, Vulin, Đilas i Jeremić na liniji, ja bih umesto čaršijskih prenemaganja beogradskih izbora pre upozorio na potrebu da Vučić prvi povede politiku čistih računa kako bi dobio podršku za novu politiku nakon one koja je osporena ubistvom Olivera Ivanovića.

Odnos podministra Đurića prema Ivanoviću, ali i svaka njegova izjava, trebalo bi da ga diskvalifikuju za obavljanje odgovorne javne funkcije. Atentatom na Ivanovića, lupetanje je postalo govor mržnje koji normalna zajednica sankcioniše. Majčini sinovi, nedićevsko-putinovski kvislinzi koji crtaju svastike i ispisuju poternice, mentalne su žrtve građanske regresije, Koštunicina, Tadićeva i Jeremićeva politička deca, a ne Vučićevi periferijski zmajevi. Ubistvo Olivera Ivanovića istovetno je masakru srpskih mladića u kafiću Panda 1998. kojim je ligitimizirana kampanja terora na Kosovu i političkih likvidacija. Zahtev da se srpski organi uključe u istragu atentata, mada nijedan prethodni nisu raspetljali, morao bi pripasti opštem kontekstu političke saradnje Beograda i Prištine.