Plavi most

 U Srbiji su unutrašnji sukobi i ruska agresija mirnim sredstvima doprineli zabrinjavajućoj relativizaciji prioriteta i vrednosti javne politike, pre svega u domenu evropske i regionalne integracije i vladavine prava. Počelo se nagađati kako vladajuća većina ne ume da upotrebi apsolutnu prednost u parlamentu, ujedno i veliki broj novih glasova, zapravo podršku koja dopire i iz „demokratskog“ biračkog tela. Slično tome, Hrvatska nije znala kako će i kamo s novom vladom i vladajućom većinom. Trebalo bi da je na obema stranama, i Hrvatskoj i Srpskoj, ponovo jasno da je uzajamna saradnja ne samo alhemija dugoročnih uspešnih strategija, nego i jednokratna mera napuštanja zone krize i sukoba koji ne moraju uvek imati neposrednu vezu s hrvatsko-srpskom bilateralom.
I u Hrvatskoj i u Srbiji obitava više pripadnika nacionalnosti one druge strane, ili potomaka mešovitih brakova, od brojki koje nude zvanične statistike. Ionako prenapučen bizarnim ličnostima koje ometaju procedure i doprinose neredu u javnoj politici, srpski parlament bi se mogao dalje otvarati u smislu realizacije zastupljenosti manjina. Hrvatsko-srpski odnosi dovoljno su važni i složeni da je obostrana manjinska zastupljenost samo početni podsticaj suočavanju s traumama, strahovima i svim oblicima uzajamnog zlopamćenja.
Nemačka je u pravu kad tvrdi da „Srbija mora da se izjasni u skladu sa spoljnopolitičkim stavovima EU i ne može da postoji neutralna pozicija države koja želi da uđe u članstvo“, ali su izjave evropskih zvaničnika u toj meri preteće i nerazumljive za traumatiziranu srpsku javnost da su takvim putokazima neophodna dodatna tumačenja praćena opipljivim uspesima. Po uzoru na nemačko-francusko pomirenje, potkrepljeno ekonomskom integracijom i ukidanjem granica, susedska politika je zasad jedina alternativa izjavama Maje Kocijančić i praznim floskulama evropskih zvaničnika. Jednako su razočaravajuće i promašene mrzovoljne reakcije onog dela srpske javnosti koji je načelno podržavao regionalno pomirenje i saradnju, ali je svaki iskorak u tom smislu postajao smetnja u grabeži za grantovima i dugovečnim statusom večito ispravnih zakerala.
Na postjugoslovenskom prostoru evropski model saradnje i integracije ostaće primenljiv i nakon mogućeg narušavanja evropske arhitekture. Države bivše Jugoslavije nisu masakrirane postkolonijalnim multikulturalizmom. Uspele su da očuvaju pojedinosti onog jugoslovenskog nasleđa koje je podsticalo individualizam i kreativnost. Početna misija EU bila je više politička nego ekonomska. Postignut je ogroman uspeh: zaustavljeni su ratovi koji su trajali vekovima, dok su se oružani sukobi ponavljali sa one strane integrisanog prostora, u kontekstu pada komunizma i dezintegracije Sovjetskog Saveza. Oslobađanje istočne Evrope od sovjetskog tutorstva naredna je lekcija koju Srbija odbija da savlada, i ostaće obogaljena s Putinovom agenturom u budućim vladama i javnim preduzećima.