Džozef Stiglic tvrdi da lideri EU, suprotno identifikaciji pojmova Evrope i demokratije, Grčkoj nameću „rokove“ kako bi ona prihvatila mere štednje, izborila se s budžetskim deficitom i počela da vraća dugove. Ali demokratija nije samovoljna uprava bilo koje neodgovorne vlade oslonjene na javnu upravu, penzionere i sterilnu akademsku inteligenciju.
Demokratija je vladavina prava. Demokratija je i sloboda od arbitrarnih odluka institucija. Jedna od takvih odluka je grčki referendum, smišljen po totalitarnom modelu: na postavljeno pitanje teško je dati odgovor koji neće protivrečiti nacionalnom dostojanstvu ili ličnom ekonomskom interesu. Stiglic verovatno dobro zna i to, da se „narodni legitimitet“ ne odnosi na kompleksna pitanja ekonomske politike, konkretno otplate dugova i finansijske konsolidacije. „Narod“ o tome nema, i ne mora da ima neophodna znanja.
EU je ispravno odlučila kad je nastanak evro zone prepustila stručnjacima i institucijama, umesto narodnoj volji. Evro nije demokratski, evro je tehnički projekat. I EU je nastala kao zona slobodne trgovine. Demokratija je prepuštena dugim procesima. U krajnjem ishodu, evro zona se oporavila od udarca iz 2008, i „gregzit“ bi jedva osetila.
Nemačka planira kako da društveno i ekonomski asimiluje do pola miliona migranata i ostalih azilanata. Istovremeno je zastrašujuć procenat nezaposlenih mladih u Grčkoj ili Srbiji. Najteže poslove u Grčkoj, godinama unazad, obavljaju Albanci i drugi imigranti. Srpska konjunktura je neuporedivo manje povoljna, siromaštvo dublje, a perspektive, u decenijama, potencijalno ispunjene novim strepnjama, patnjama i neizvesnosti.
U tekstu „Evropski trenutak istine“ koji je plasirao New York Times, još jedan zagovornik autoritarnih tendencija u savremenoj ekonomiji i politici, Pol Krugman takođe preporučuje Grčkoj da obustavi štednju i isplatu dugova, i eventualno napusti evro zonu. Ovakve reakcije, između ostalog, zadiru u suštinu slabosti balkanskih demokratija koje se brzo i lako ruše pred izazovima nacionalizma, integracija ili ekonomskih poremećaja. Grčka od građanskog rata nije uspela da uspostavi demokratski validan politički centar, koji je pripao nekolicini uticajnih i korumpiranih upravljačkih porodica, s klijentelom i populizmom koji se na Balkanu podrazumevaju. I dok je nekako smuvan njen ulazak u zajedničko tržište 1981, Grčka nije imala snage da prihvati evropski liberalni konsenzus.
Grčku demokratiju su u najvećoj meri osporavali levičari i kleronacionalisti nudeći primamljiva ekonomska rešenja koja su upravo pristigla na naplatu. I prevaziđen, anahron osećaj suvereniteta. Demokratija je upravo suprotnost od negacija lične i kolektivne odgovornosti. Deo novca koji se u Grčkoj olako, nekad i razuzdano trošio, zaradili su evropski radnici, a banke samo posredovale. Američka i evropska grčka emigracija zasad ne namerava da se vrati i spase Grčku ulaganjem kapitala koji je decenijama štedela u okruženju bespoštedne tržišne konkurencije. Podrška grčkoj demokratiji danas je podrška svima koji su uvereni da je Grčka jednaka, sposobna i odgovorna u odnosu prema evropskim partnerima, međunarodnim finansijskim institucijama i poveriocima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
