Povratak zelene salate

Jeste, iritira da jedan čovek zna sve, odlučuje o svemu, otvara škole, toalete i naplatne rampe. I razumem proteste s navedenim stavovima, jer su jedini kandidati koji nisu nudili nacionalni ili socijalni utopizam bili Vučić i Čanak. I odvratna je bila medijska pokrivka, Pink, Informer, RTS, dno dna. Emotivni pokretač protesta upravo je sadržaj komunikacije kojom rukovode Vučićevi medijski batinaši. Na pokušaj državnog udara koji je izvela predsednica parlamenta (a radi se o paradigmi prevrtanja, korupcije i bahate agresije koja uništava smisao parlamentarizma), i sve njene nedostojne javne ispade ne bih da trošim karaktere. Dovoljan je samo razlog njene smene, da se maršira mesecima.

Ali žalosno je da dve decenije nakon prethodnih studentskih protesta, koji su bili više kosmopolitski i demokratski, postavljamo pitanje, šta deca uče po fakultetima, kad bi da proteruju strane banke i zahtevaju plate i penzije ne nudeći odgovore, kako da radimo i zaradimo? Zašto ih profesori ne vide kao preduzetnike, poslodavce, lidere, bogataše, nego ih gaje u brlogu luzerskih frustracija? Zašto bi se svaka nova politička generacija zalagala za taj perpetuum-mobile, kad svi troše a samo država proizvodi, a smetaju korupcija i partijsko zapošljavanje. Slično je Bogoljub Karić mahao ekserom i zelenom salatom. Nećemo da budemo jeftina radna snaga? Eno, neko uvezao krastavce iz Albanije, jeftiniji od srpskih, bez obzira na cenu prevoza, a i oni bi ljudi da ne budu jeftina radna snaga.
Ovi protesti nisu nikakav izraz društvene avangarde nego žalosni presek opšteg osećanja neuspeha. Dok „mladi“ traže kolhoze i sovhoze, podsećam da je naš kolektivni politički debakl posledica propalog zločinačkog poduhvata nacionalističkog pokušaja očuvanja komunizma, a ekonomsko siromaštvo realnost nepovoljne konjunkture, usitnjenog regionalnog tržišta, nedovršene privatizacije i njenog tajkunskog modela, besmislenih državnih subvencija, i antropološke nesposobnosti bilo koje države da upravlja asetima, pa i propalim javnim preduzećima. Nećete strane banke, ali ne povlačite uloge? Državne banke su samo u prošloj godini izgubile skoro 120 miliona evra. Pa radnici koji rade izdržavaju i radnike koji ne rade, i penzionere. Ko će izdržavati nefunkcionalne fabrike i suvišne univerzitete, ako ne naši ili neki strani radnici i svi ostali proizvođači? A nećemo zaduživanje u inostranstvu i MMF. Od iste korumpirane države protiv koje ste ustali očekujete da uspešno upravlja preduzećima, bankama, fondovima, zdravstvom ili obrazovanjem?

Ali je dobro da se neko kreće. Da u ovom čabru ima života. Politička regresija u kojoj se davimo ishod je pasivnosti pred svim pretnjama na koje nismo imali snage da ponudimo jasne odgovore, od pobune Crvenih beretki i 12. marta 2003.