Prase u Teheranu

I Beograd je nacija. Ta lična privrženost je snažna. Dinamika društvenih promena ne dopušta svođenje na bipartizam. Pozitivno je da ni vlast ni opozicija ne nastupaju na jedinstvenim listama. SPO nije bio u DOS-u, ali je doprineo padu Miloševića (više od većine bezveznih strančica i još bezveznijih „lidera“ koji su nas jeftino prodali, a i nisu bili za bolje). Bez obzira na dreku, „da ovi odu „, dugoročno je važnije bogatstvo političkih ponuda. Nastupanje u nekoliko tabora podrazumeva veću demokratičnost i izlaznost, zasad više odgovara opoziciji (nije izvesno kako će prelamati neodlučni), i verovatno spušta SPS.

NDB i LDP liste podsećaju na španske Podemos i Ciudadanos. DS je, međutim, nametnula važnu temu povratka „klasičnim“ strankama koje organizacijom i hijerarhijom donekle garantuju kontinuitet i odgovornost. Predimenzionirana, SNS je ponekad nevidljiva, Đilasovi partneri hobotnica netalentovanih gnjavatora (to mu je i šansa). Očekivano dosadna, sve prljavija kampanja i odsustvo partijskih politika upućuju da bi odgovornost za ishod izbora mogla da se, umesto na lidere, obruši na pučanstvo, ili upravo na komentare sa ovih stranica. Da li će SNS koalicija zadržati Beograd, ili će Beograd, s Đilasom, biti plen Jankovića, Jeremića, Mipovaca, Mupovaca, dilema je naših prethodnih neuspeha i nefunkcionalnog političkog sistema koji je uzurpacija a ne demokracija. Ionako odlučuju samo komunisti i popovi. Ili se takvima dojme.