Pre dvadeset godina

Koalicija Zajedno (SPO, DS, GSS, DSS) osvojila je gotovo milion glasova na saveznim izborima. Poništavanje rezultata, pozivanjem na proceduralne greške, izazvalo je tromesečne proteste. Milošević je napokon priznao rezultate izbora, ali je dve beogradske opštine zadržao zahvaljujući svojim agentima u opozicionim partijama. DSS i Vojislav Koštunica bili su režimski. Crkva, akademici i pisci (Ćosić, Basara, Kusturica, Mića Popović, patrijarh Pavle) poslali su iznuđene poruke podrške, ali one nisu zadirale u zločinačku suštinu režima koji se samo primirio nakon Oluje i Dejtona. Đukanović je 1997. uspeo da napokon izvede DPS iz Miloševićeve i Bulatovićeve kolotečine, i pošteno se odužio podrškom 5. oktobru.

U međuvremenu su se zaboravile sve važne poruke koje su se odnosile na samostalnost i odgovornost opština i gradova, na smisao decentralizacije, na potrebu demokratizacije koja će uzajamno približiti građanstvo, svakodnevni život, ekonomiju i uređenje habitata. Vesna, Zoran i Vuk upozoravali su da će opstanak takvog režima i svih njegovih satelila (koji su delom hinili „podršku“) doprineti novim masovnim tragedijama i dugom, beskonačnom trajanju siromaštva, lopovluka i primitivizma.

Naredne 2018. navršiće se takođe šest godina od političke promene koja je nastupila 2012, sa svojim kontinuitetima i diskontinuitetima. Delegitimizacija i samodelegitimizacija aktuelne vlade obavljaju se i na razini opština i gradova, pre svega u vrhu beogradske vlasti koja je poverena aparatčicima iz prethodnih struktura, a tako je i u važnim resorima republičke vlade. Pri tom je najmanje pomena, u kojoj je meri Beograd ponovo zapušten, štrokav, zamašćen, razlokan, derutan, nebezbedan, poseljačen. A izvan Beograda kao da nema života, niti isti ima smisla. Celina Srbije otkriva zlu kob jedne izrazito nepovoljne ekonomske, društvene i infrastrukturne konjunkture koja je samo privremeno bila funkcionalna u jugoslovenskoj zajednici, koja nam je ponovo potrebna, u EU ili u bilo kome drugom sustavu.

S ponosom smo zaustavljali sve životne aktivnosti u 15,00 kako bismo slušali Vesnu, Zorana i Vuka. Sutradan nakon policijske intervencije na Brankovom mostu upućen sam na miting u Nišu (trećepozivci su krstarili okolo), jednom od epicentara pobune. Pitao sam PP DS-a, ili štagod je bio, da li da ljude pozovem u Beograd, i jednom već završimo sa ovim g. Prenemagao se, nemojte, nismo spremni. Prezrivo s oglušio na pitanje, čemu sve ovo, ako nismo spremni. Naravno, pozvao sam ih da dođu, i nisu došli, i možda bolje da nisu, sad već nevažno. Dotični visoki funkcioner prešao je u bandu G17+. Valjda DS nije prepoznavao njegove potencijale. Bio je i predsednički kandidat pa ga opet Đinđić teglio okolo. Đinđića likvidirao prethodni režim, sa saradnicima, i krenuli da nas pridavljuju Koštunica i Tadić. U njihovom brlogu se davi i Vučić.