Punoletstvo

„Đinđićeva deca“ bile su prve generacije u talasu optimizma koji je bio više osećanje nego političko opredeljenje.

Đinđićeva deca danas su punoletna, odrasle ličnosti s punom odgovornošću za budućnost. Atentat više definitivno nije izgovor za slabosti, propuste, zablude i promašaje.

U proteklih 18 godina izgubili smo dva procesa koji su mogli postati platforma za budućnost.

Presude Haškog tribunala nisu presedan za jednu novu etiku odgovornosti, za priznanje da smo počinili jedno ogromno zlo, kako bismo smogli snage za poruku o pomirenju u novoj zajednici s jugoslovenskim susedima u Evropskoj uniji.

Pravosuđe u Srbiji nije dovelo do presude odgovornima za atentat koji je ostao političko ubistvo bez političkog okvira koji bi potvrdio sud.

Advokat Srđa Popović zaključio je 2012. da ne postoji politička volja da se razjasni politička pozadina atentata.

Političku odgovornost preneo je na „ideju Demokratske stranke i Borisa Tadića da se nikom mnogo ne zamere“.

Isto nezameranje ratnim zločincima i njihovim pristalicama, i nezameranje inspiratorima i nalogodavcima atentata, dovelo je na vlast Aleksandra Vučića.

Predsednik je, navodno, istog 12. marta otvorio šampanjac, ali su slavili i njegovi aktuelni oponenti okupljeni u opoziciji za koju je Demokratska stranka postala prihvatljiva tek nakon atentata.

Tako je nastala neformalna koalicija koja je uzurpirala institucije, medijski i opozicioni prostor.

U 18 godina nismo uspeli da se izborimo sa izazovima koji su takođe suštinski.

Nije zaustavljen rat na području bivše Jugoslavije, samo se vodi drugim sredstvima.

Nikšić 2021. je Vukovar 1991. Saradnici Zemunskog klana i njihovi nastavljači uređuju provladine medije koji svakodnevno brutalno uništavaju svaku ličnost i pojavu koji su u nemilosti Predsednika, njegovih saradnika, kumova i familije.

Aleksandar Tijanić je glavni i odgovorni urednik vladajuće i opozicione Srbije.

Siromaštvo u eri galopirajućeg naučno-tehnološkog razvoja u toj meri je ukorenjeno da gotovo obesmišljava svaki pogled u prošlost i budućnost.

Razumna borba za budućnost, za koju se tek moramo organizovati, ona je na koju je ukazao upravo Srđa Popović: „Najveća zasluga Zorana Đinđića je to što je 2000. godine imao političku viziju da shvati da je Srbija, posle svega što se dogodilo, zapravo ostala bez državnog koncepta. Oba – i Jugoslavija i Velika Srbija – su propala. Kao pametan i talentovan političar, Đinđić je razumeo da bi u tom trenutku jedina preostala opcija koja bi zadovoljila te vekovne srpske težnje, te tlapnje o ‘svim Srbima u jednoj državi’, bila EU. Kada je ubijen, politička klasa koja je došla napravila je dosta uspešan potez u kome su sve tekovine Đinđićeve vladavine na neki način poništene; srećom, ma koliko se trudila, ono što nikako nije mogla da poništi je ideja EU. Evropa je, uprkos svemu, ostala u svesti ljudi kao jedina realna i razumna opcija“.