Rio nakon Rija

Sprege države, sporta i organizovanog kriminala dosežu u razdoblje posttitovske Jugoslavije koju su preuzeli generali, savezni i lokalni udbaši, i jagnjeće brigade političara razuzdanih u odsustvu jake centralne vlasti i nestanka ličnog režima. Poslovanje i javna uloga Olimpijskog komiteta, sportskih klubova i udruženja, odnosi države, političara, klubova, navijača i narko-klanova spadaju u netransparentne, osnovano sumnjive radnje u kojima se troše i budžetska sredstva.

Državni budžet namenjen je javnim prioritetima: školstvo, zdravstvo, vladavina prava, bezbednost, infrastruktura. Već je manje poželjno da se budžetom interveniše u ekonomiji, ali se budžetom može podsticati razvoj poslovnog ambijenta, itd. Budžet se, drugim rečima, usmerava tržišno ili društveno hendikepiranima, pre nego onima izuzetnim u bilo kom smislu („talenti“ će se sami snaći). Rio je postavio pitanje, da li je država dovoljno ulagala u vrhunski sport, ali je ponovo zatureno i ono suprotno, da li je to uloga države.

Da li će naši olimpijci, i njihovi uspesi, podstaći razvoj obrazovanja, kulture, nauke, tehnologije, ulaganje u prehrambenu industriju ili rast izvoza IT sektora? Ukoliko hoće, budžetska ulaganja su opravdana. Da li uspesi vrhunskih sportista doprinose snazi i ugledu nacije? I ta je oblast javne politike izuzetno važna, mada je Srbija i nakon Rija izložena poniženjima i apsurdnim odnosima nametnutim i spolja – Milanovićeva poruka da smo „šaka jada“ (jesmo li?), ili bizarni pregovori s diktatorom Kazahstana o slobodnom izvozu. Država i njen interes napadnuti su i iznutra: nakon kukavne višemesečne predizborne šutnje ponovo je podivljala espeesovsko-julovska kamarila pošto se ponovo uvalila u vladu i javna preduzeća. I nije slučajno pomenuta najmlađa titoistička generacija, u prvim naletima tranzicije, uzurpirala, privatizovala ili ruinirala sportske objekte izgrađene upravo u titoizmu, budžetskim novcem i samodoprinosima građana. Prvenstvena i plemenita namena tih objekata bila je rekreacija „radnih ljudi i građana“ (danas su u najboljem slučaju dostupni samo u ograničenim terminima). Narodnu imovinu i resurse uzurpirali su klubovi i klanovi, pošto su političari budžete ukinuli građanstvu i deci, i namenili ih „sportskim uspesima“ koji postaju propagandni plen otuđene i ostrvljene elite. Dani kad su nam bazene i terene otimali naoružani Bosanci i Crnogorci ostali su u zaboravljenoj prošlosti.

RTS je obznanio kako je uz javni servis svakodnevno bilo „blizu 3,2 miliona građana koji su ga pratili i po tri sata dnevno. Uz Prvi program RTS-a svakog dana trajanja Igara bilo je milion gledalaca više nego uz sve druge televizije s nacionalnom pokrivenošću“. Umesto da se rekreiraju, čitaju, rade, uživaju s decom i prijateljima, „gledaoci“ su straćili ceo jedan životni ciklus u infantilnom uverenju da će tuđa sreća i uspesi postati njihovi sopstveni, i cele nacije.