Rušenje Vučića

I on se, naizgled ili stvarno, suočio sa Srbijom kojom rukovodi konsenzus elita, službi i nekoliko miliona nesposobnih za učenje, rad, i bilo kakav lični preobražaj, o potrebi da Srbija ostane siromašna, nerazvijena i izolovana gubernija pod kontrolom zvanične Rusije i njene domaćinske pete kolone. I nesporno je da su politike rezanja troškova i štednje u javnom sektoru, ili evropskih i regionalnih integracija, istovremeno politike približavanja državama i sistemima koje elite i društvo smatraju neprijateljskim, neomiljene i u širokim slojevima, i u elitama koje opstaju na sistemima obmana o perpettum mobile ekonomiji (plus „izvoz na rusko tržište“), i organskog jedinstva nacije u izolaciji i primitivizmu. Uloge lidera i predstavničke demokratije upravo se odnose na razumljivo odsustvo kompetencije kolektiviteta da upravlja institucijama. Međutim, s lakrdijaškim, neodgovornim parlamentom, s još jednom vladom širokog partijskog konsenzusa i s nezrelim institucijama vladavine prava, mi se naizgled ponovo nalazimo u okolnostima sličnim onima koje su prethodile atentatu na premijera Đinđića. Obasut najbednijim javnim dodvoravanjem, okružen suštinskim neprijateljstvom u odnosu na svaku odluku koja Srbiju približava susedima i civilizovanom svetu, premijer se prepustio advokaturi sumnjivih medija i bizarnih tumača svoje ispravnosti, i svi zajedno kao da se vraćamo u namerno zaboravljenu epohu Šiptara, Kuma, Zvezdana, Legije, Čokija i kabineta dr Koštunice.

Prve najave premijera Vučića, tada pe-pe-vea, da će ekonomski i politički sistem prilagođavati tržišnim i integrativnimimperativima, pošto je Srbija između 2004. i 2012. zbunjeno i neodgovorno trošila svoju razvojnu supstancu, dobile su odgovor u javno izricanim pretpostavkama da će proći kao Đinđić. On sam se nije ustezao da se pozove na svoga reformskog prethodnika, bez obzira na sva opterećenja i prošlosti i budućnosti koja su prepreka ne samo njihovom osnovanom poređenju, nego i uspehu čitavog političkog poduhvata. Optuživan je, od „građanske“ Srbije, da laže, da se prenemaže, da je onaj stari radikal. Oduzeto mu je, i ne samo njemu, pravo na zaborav, koja je jedna od progresivnih savremenih normi, time i pravo na suočavanje sa samim sobom.

Atmosferu koja je prethodila atentatu 2003. pripremala je neprincipijelna koalicija Zemunskog klana, dela bezbednosnih službi i građansko-slavskih udbaških doušnika, dok je s „levog“ krila udarala poštena inteligencija, trošeći poslednje rezerve moralnog kapitala stečenog u antiratnim kampanjama i pozivima na demokratizaciju. Ogromna energija ugasila se ubistvom pojedinca koji je bio važan pre svega usled nepostojanja onih koji bi bili u stanju da ga prate. Samo jedan iskorak kojim je aktuelni premijer Srbiju približio Severnoatlantskoj alijansi uskomešao je talog prošlosti, u kojoj se davimo.