Rušiti, samo rušiti

Rekonstrukcija Tašmajdanskog parka (2011) bila je ekstremno političko poniženje koje Đilas ili njegov alter ego Mali nisu u stanju razumeti. Tu dolazimo do „vrednosti“, izanđale floskule koju beskrajno ponavljaju svi mediokriteti na ovim izborima. Azijatska despotija ultimativna je vrednost i Srbije i Beograda. Za mene je „vrednost“ i tabuizirana potreba zatiranja arhitektonskog i ideološkog rugla. Dobrovićev Generalštab (1956-63) bio je simbol pobednika u ratu i revoluciji (kanjon Sutjeske) koji su se prema Beogradu odnosili kao osvajači i varvari, sve dok se i ta kasta nije delomice urbanizirala pa su od sredine sedamdesetih bile primetne naznake napuštanja socrealističkog sivila i ideološke rigidnosti. Jedna od retkih smislenih polemika u ovoj kampanji vezana je za nameru da se ukloni tzv. Savski most (1942) čija je najveća vrednost u brzini kojom su ga postavile nemačke okupacione vlasti. Apsolutno podržavam ideju da se most ukloni i postavi nov, koji neće narušavati vizuelne kontakte obe savske obale. Kako bi se ta perspektiva ponovo uspostavila, takođe je nužno ukloniti splavove. Novi savski most mogao bi se nastavljati na Nemanjinu, i o istom trošku sravniti zgradu Železničke stanice (1882-85) koja je urbanistička i estetska nakaza, samo je nečijom ingenioznom odlukom dobila „status spomenika kulture od velikog značaja“. Ali ovde su ostaci prošlosti isključivo instrumentalizacija azijatske despotije.